Real Madrid je završio jedan od najvećih transfera ovog leta i doveo Jana Diomandea, fudbalera čije ime je do pre samo nekoliko godina bilo poznato gotovo isključivo ljudima iz njegovog najbližeg okruženja. Mladi fudbaler potpisao je ugovor sa „kraljevskim klubom“ do leta 2033. godine, dok će Lajpcig na ime obeštećenja dobiti 125 miliona evra, uz mogućih dodatnih 20 miliona kroz bonuse.
View this post on Instagram
Danas se o njemu govori kao o jednom od najvećih talenata svetskog fudbala, ali put do dresa Real Madrida bio je sve samo ne lak. Pre nekoliko godina delovalo je nezamislivo da će dečak iz Abidžana, koji je odrastao u nemaštini, jednog dana biti među najskupljim fudbalerima planete. Nije imao luksuzne uslove, nije imao sigurnost, već samo loptu, san i ogromnu želju da uspe.
Diomande je pre samo dve godine nastupao za DME Akademiju na Floridi, a zatim je preko Leganesa stigao do Lajpciga. U nemačkom klubu proveo je samo jednu sezonu, ali je svojim partijama skrenuo pažnju najvećih evropskih klubova. Za Lajpcig je prošle sezone odigrao 33 utakmice, postigao 12 golova i upisao osam asistencija. Liverpul i Pari Sen Žermen želeli su njegov potpis, ali je trku na kraju dobio Real Madrid.
Iza blistavog fudbalskog puta krije se priča puna bola, odricanja i tragedije.
Sa samo devet godina otišao je od kuće kako bi jurio fudbalski san. Daleko od porodice, suočio se sa glađu i teškim trenucima. Sa vršnjacima je čak krao krompir kako bi imali šta da pojedu. Kasnije je došao put u Evropu, brojna odbijanja i razočaranja, ali i trenutak kada je sve počelo da se menja.
Debitovao je za Leganes sa samo 18 godina, i to protiv Real Madrida. Bio je to trenutak iz snova. Međutim, samo nekoliko nedelja kasnije stigao je poziv koji mu je promenio život zauvek.
Njegova petnaestogodišnja sestra Roksan preminula je nakon što je otrovan na jednoj zabavi. Za Jana to nije bio samo gubitak člana porodice. Izgubio je osobu koja je od prvog dana verovala u njega, koja ga je bodrila kada niko drugi nije, i koju je nazivao svojim prvim fudbalskim agentom.
U znak sećanja na nju napisao je pismo koje je posvetio sestri.
Draga Roksan,
Sećaš li se kad mi je neko kupio lažni Junajtedov dres, a ja sam crnim markerom na leđima napisao Ronaldo 7?
Nismo znali za bogatstvo ili siromaštvo. Znali smo samo za sreću.
Sećaš li se kako je nas 25 spavalo u jednoj kući u Abidžanu? Mama je htela da gleda svoje sapunice. Svi ostali su hteli da gledaju filmove. Sećaš li se kako sam se uvek pretvarao da spavam, a onda posle ponoći odlazio u TV sobu? Utišao bih televizor skroz. Na samo 2 crtice za ton. Gledao bih fudbal u mraku i sanjao.
Sećaš li se kad su me odrasli videli kako igram fudbal u prašini i prozvali me „Roberto Karlos” zbog toga koliko sam snažno šutirao? I sećaš li se koliko sam potajno bio ljut zbog toga, jer je moj idol bio CR7?
Sećaš li se kad sam otišao da igram tako daleko od kuće? Imao sam 9 godina. Inter Foot Sud Comoé, skroz blizu granice sa Ganom. Samo mali dečak prepušten sam sebi. Ne znam da li sam ti ikada ispričao ovu priču, ali ostala deca i ja smo išli u selo da krademo krompir jer smo bili toliko gladni. Izveli bismo „pljačku banke”. Dvoje dece bi zabavljalo vlasnika prodavnice, dok bi nas 18 istrčalo sa po dva krompira. Nisu čak ni bili dobri. Ali su imali neverovatan ukus. Hahahah. To mi je i dalje omiljena hrana. Kuvani krompir sa malo ulja. Podseća me na ta vremena.
Sećaš li se kad sam dobio svoje prve prave kopačke i kako sam spavao sa njima? Odrastajući, uvek sam igrao u onim belim plastičnim sandalama. Čak i sad kad odem kući, i dalje igram u njima. To je naša tradicija.
Sećaš li se kad bih se vratio kući, a ti bi mojim prijateljima iz komšiluka govorila: „Zašto ste prestali da trenirate? Jan vam neće kupovati automobile. Morate da nastavite da radite.”
Imala si 10 godina, a već si bila moj agent.
Sećaš li se kako smo sedeli i sanjali o preseljenju u Francusku? Kako ćemo ići u šoping, imati svoj stan, kako ću ja biti bogati fudbaler sa automobilima i velikom kućom, i kako ti nećeš morati ni oko čega da brineš. Ti si bila ta koja je uvek verovala da mogu da budem sledeći Kristijano, onda kada su se svi ostali smejali.
Sećaš li se kad sam se sa 15 godina preselio u Ameriku zbog srednje škole i kad me je toliko hvatala nostalgija? Mesecima nisam razumeo šta iko priča. Stavili su me da sedim pored nekog francuskog dečaka, koji je pokušavao da mi prevede sve što nastavnik govori.
Sećaš li se kad sam te nazvao i rekao: „Nećeš verovati, deca se ovde svađaju sa nastavnicima.”
Znaš da se kod nas kući ne bismo usudili ni da trepnemo pred starijima.
Sećaš li se kad nisam mogao da verujem da deca puše posle škole?
Govorila si da to zvuči kao da sam u nekoj američkoj TV seriji.
Sećaš li se kad su me odveli na probu u Bornmut? U Čelsi, Rendžers, Olimpijakos, Kristal Palas? Eze i Olise su mi čak prišli posle jednog treninga i rekli: „Hej, mali, stvarno si dobar.”
Ali me ipak nisu potpisali.
Čak me ni „B” timovi u MLS-u nisu hteli. Nisam ni znao zašto. Nikada mi nisu dali razlog. Odrasli su rešavali sve. Samo su me vodili svuda po Evropi, i svi su stalno govorili ne.
Viza mi je istekla. Moj san je bio gotov. Poslali su me nazad u Afriku, i plakali smo zajedno.
Ti si bila ta koja nikada nije prestala da veruje. Nekoliko nedelja kasnije, potpisao sam za Leganes i plakali smo drugačijim suzama.
To je bilo u vreme kada sam još uvek imao emocije. Sada ne osećam ništa. Kao da više nisam ni čovek. Otkako si umrla, osećam samo prazninu.
Mislim da nisam pustio ni suzu onog dana kada su mi rekli da te više nema. Samo sam bio u šoku.
Bilo je to svega nekoliko nedelja nakon što sam debitovao za Leganes. Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Bilo je previše ludo. Bio je to san.
A onda je postalo noćna mora.
Neko me je stalno zvao od kuće. Bio sam iznerviran. Nisam razumeo zašto me stalno zovu.
Javio sam se, a oni nisu ni pokušali to da ublaže.
„Tvoje sestre više nema.”
„Šta?”
„Umrla je.”
„O čemu to pričaš?”
„Neko joj je sipao nešto u piće na žurci i nikada se nije probudila. Otišla je.”
Imala si 15 godina.
Nikada nisam dobio nikakve odgovore. Ne znam ni da li želim da znam zašto. Možda je to bila ljubomora. Možda je to jednostavno nešto što se dešava u našoj zemlji. Možda sam mogao da te zaštitim. Ne znam.
Trudim se da verujem u Božji plan. To je sve što mogu da uradim. Ne pokušavam da zaboravim, jer znam da neću zaboraviti. Sve što mogu jeste da iskoristim tu bol da radim još jače i da ostvarim sve o čemu smo sanjali.
Ovo sam napisao jer ne mogu da pričam o tome. Napisao sam ovo jer želim da znaš da ću se pobrinuti da nastaviš da živiš. Pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Ceo svet.
Sve što radim na fudbalskom terenu, radim za tebe.
Tvoj brat,
Jan.