Znate li najobičniju priču američkih tinejdž filmova – elitno društvo sa najpopularnijim devojkama i najboljim sportistima, a onda sa druge strane, dve obične devojke ili dva obična muškarca, koji po svaku cenu žele da se druže sa njima, a zauzvrat dobiju maltretiranje – e to su vam Crvena zvezda i Partizan u Evroligi.
Iz kola u kolo navijači i uprave oba kluba postavljaju pitanje – Dokle bre više?
Tretman koji srpski klubovi imaju u Evroligi je u najmanju ruku nepravedan, kako sa strane sudijskih odluka, tako i sa odlukama same Evrolige (Slučaj Teodosić i Kampaco/ Real bira kada će Kampaco propustiti utakmicu, a Argentinac je bio najbolji igrač, te najzaslužniji za pobedu protiv Partizana).
Zatim se po ko zna koji put regularnost poraza crveno i crno-belih dovodi u pitanje (Čitaj: najmanje po pet sudijskih grešaka u protivničku korist u porazima Zvezde od Barselone i Žalgirisa, te u porazima Partizana od Monaka i Virtusa). Ipak, samo ponavljanje tih nepravednost (na štetu samo srpskih klubova), pokazuje koliko je Evroligi stalo do njih, kao i do regularnosti samog takmičenja.
Evroliga je odavno prestala da se trudi da bude ozbiljno košarkaško takmičenje. Po 10 utakmica se igra u istom terminu (ne zanima ih marketing i gledanost), ne ulaže se u infrastrukture, sudijska organizacija je sve „siromašnija“, te to dovodi do zaključka da je novac jedino bitna stvar (povećanje broja utakmica, ubacivanje Pariza/Londona u EL i EK po svaku cenu).
Ipak, večiti rivali po svaku cenu žele da igraju Evroligu (plaćeni Vajld kardovi), što je i razumljivo, usled navijača i što boljih ekipa, ali ipak, posle ovolike količine nepoštovanja od strane najboljeg takmičenja u Evropi, dolazi se do pitanja – Šta i kako dalje?