I prođe meč sezone. Tako smo manje-više okarakterisali duel Crvene zvezde i Barselone, koji je sinoć odigran na krcatoj „Marakani“ i završen neslavno po domaćina (5:2).
Hajde da budemo pošteni i kažemo šta je crveno-belima donela ta utakmica. U igračkom smislu gotovo ništa. Za Katalonce je to bila, kao što je rekao Elšnik, sasvim obična utakmica. Sa vanzemaljcima u timu, rutinski su pobedili Crvenu zvezdu. Dali su joj jedan gol, zatim joj ostavili prostora da ona izjednači, a onda lagano brojali do pet. Bez preteranog napora. Jednostavno, iz uigranih akcija kakve ponavljaju na treningu svaki dan, lako su matirali Marka Ilića. Milsonov gol u finišu suštinski nije ništa promenio, mad smo sigurni da njemu znači. Za igrače Zvezde nije bilo nekog pomaka. Šerif se borio kao lav, noseći na leđima protivnike, Silas se istakao golom, pokušavao je nešto, ali nije mnogo toga napravio, ostali su se utopili u prosečnost. Ili ispod toga. Pitanje je jesu li izvukli i jednu jedinu pouku recimo za naredni meč u eliti. Nije ih ni kriviti.
U navijačkom smislu bilo je lepo. Ali lepo. Ništa više od toga. Tako to obično bude kada dođu turisti sa svih krajeva, više da bi videli Barselonu, nego da bi podržali Zvezdu. Fantastična koreografija, ali navijanje prosek. Standardno su navijali dobro ljudi sa severne tribine, a ostali su povremeno aplaudirali, snimali, slikali i slično. Finansijski je sigurno bilo isplativo, jer nije imala igla gde da padne. Svaka karta je bila rasprodata.
S jedne strane spektakl. Sa druge – mnogo je bilo onih koji su juče rekli: „Okej, videli smo Barsu, hajde sledeće godine da igramo Ligu Evrope, pa da se nadamo pobedama“. Ni narod više ne doživljava tragično primanje po pet golova. Prosto rečeno – to je ta razlika i mora se prihvatiti.