Da smo oduševljeni izvodbom srpskog nacionalnog tima u Beču protiv Austrije, u okviru baraža za opstanak u A diviziji Lige nacije, – nismo. Da smo zadovoljni remijem – jesmo. Može sve što smo videli na Ernest Hapelu da se posmatra iz dva ugla, sa pesimističkim ili optimističkim naočarima, ali je bitno da su ranjeni Orlovi, osakaćeni brojnim izostancima, preživeli napade Marka Arnautovića.
Pročitajte još:
Austrija u šoku pred revanš sa Srbijom: Baumgartner ima potres mozga, Ragnik u velikom problemu
Srbija I to treba reći igra dosadan fudbal. Ali niko to neće stavljati Draganu Stojkoviću kao minus ukoliko u beogradskom revanšu Srbiju sačuva u elitnom društvu. Doživeo je iskusni stručnjak blagu transformaciju u odnosu na početni period selektorovanja. Srbija je tada bila ekipa poželjna za gledanje, posebno ako ste operisani od emocija. Bilo je golova, tranzicija, triler završnica, pobeda I poraza. Međutim, posle blage smene generacija Dragan Stojković je spoznao da ne raspolaže takvim kvalitenim gabaritom.
Da je potrebno da prestane sa romantuinim mislima iz perioda kada je bio igrač I lažnjacima stavljao rivale na poster. Fudbal se promenio, pa je u taj voz promena uskočio I Dragan Stojković Piksi. Insistiranje na ofanzivnom fudbalu protiv Austrije, pre toga Švajcarske, bio bi suicidan posao. To su trkački I motorički moćnije ekipe od ove Srbije. Da ne govorimo o problemima u defanzivnoj liniji, I da je Srbija pred golom odličnog Rajkovića igrala sa eksperimentalnom trojkom.
Orlovi su povremeno izgledali kao prosečna superligaška ekipa koja dođe na Marakanu. Nije to bilo lepo za gledanje, ali je Srbija na taj način nastavila trend I upisivanja u društvo tvrdih ekipa. Srbija je u poslednja tri meča samo dva puta kapitulirala, što nije slučajno. Više joj se ne dešavaju oni diletanski padovi kao protiv Kameruna.
Samo što Dragan Stojković mora da ostane na tom putu. Srbija više nije velesila, niti ima igrača kao što je Piksi u kadru. Mada je gol Lazara Samardžića u Beču bio baš “piksijevski”.