Partizan je pre par dana ostvario pobedu zbog koje navijači još veruju u evropsku jesen. Kostić i Ugrešić su svojim golovima doneli 0:2 protiv Oleksandrije, ali rezultat je ovog puta samo šlag na tortu. Prava priča krije se u sastavu koji je to uradio.
Crno-beli su, možda i nikad mlađi u evropskim kvalifikacijama, pokazali da ne igraju samo za prolaz u naredno kolo, nego za nešto mnogo važnije, vraćanje identiteta. Partizan je decenijama bio rasadnik talenata, ali je često gubio strpljenje s njima. Ovog leta to se menja.
Evropa kao poligon
Pobediti Oleksandriju u gostima nije mala stvar, ali ono što sledi je prava lekcija za ovu ekipu. Revanš u Beogradu biće tek prvo pravo merenje koliko su spremni da se nose s pritiskom. Za ove momke svaki naredni evropski meč je poligon na kom uče da trpe udarce, gube duele, dižu se i ponovo napadaju.
Pročitajte još…
I to je najveća vrednost ovog Partizana: većina njih još nisu gotovi igrači, ali zato svi izgledaju kao da im je stalo. Nema taktiziranja, nema čekanja , izlaze visoko, trče, skaču, greše i odmah ispravljaju. Navijačima je možda i dosta “sigurnih pojačanja” koja nestanu kad zatreba, sada gledaju momke koji grizu jer znaju da se bore i za svoj ugovor, ali i za svoju priču.
Gde je plafon?
Prvi limit ovakvog Partizana je ono što je zapravo i najveća prednost – mladost. Niko ne može da garantuje mirno zatvaranje utakmice, iskusno čuvanje rezultata, rutinsko “gašenje” ritma kad rival krene na sve ili ništa. Svaka ozbiljna evropska ekipa zna kako da iskoristi nervozu, da isprovocira faul više, iscedi sekunde kad treba. Partizan to još nema i zato mora da nadoknadi trčanjem i srcem.
Drugi limit je fizički – ovi momci još nisu navikli na ritam na tri fronta. Evropa, domaća liga, večiti derbi, pritisak da moraš sve da dobiješ. Zato je najveći protivnik zapravo Partizan sam sebi – pitanje je koliko će klub izdržati da se drži ove filozofije i kad krene serija loših rezultata, jer greške će sigurno doći.
Pročitajte još…
Srbija pred evropskim ispitom: Partizan nadomak prolaza, Zvezda čuva minimalnu prednost
I pored toga, Partizan definitivno ide pravim putem i gradi zdrave temelje. Mladi igrači Partizana zaista ispunjavaju reči čuvene sportske floskule – srce na teren. Ne samo zbog moguće grupne faze ili premija od UEFA. Vredi jer ovaj Partizan konačno liči na ono što navijači pamte iz najboljih dana – da se neko bori u svakom duelu, da stadion diše sa igračima, da deca iz omladinske škole postaju stub kluba, a ne da su odmah na prodaju.
Kostić i Ugrešić su prvi iskočili ali biće tu još klinaca koji će dobijati šansu, i neće svi biti junaci svake utakmice. Ali svaka minutaža u Evropi gradi nešto što se ne može kupiti. A kad ponovo staneš na veliki stadion i čuješ grmljavinu tribine – shvatiš da limit postoji samo ako u njega veruješ.
Partizan se očigledno odlučio da u njega ne veruje.