Krivicu za debakl fudbalera Srbije protiv Engleske na „Marakani“ (5:0) bilo bi suludo tražiti u samo jednom akteru, ali ne možemo, a da se ne zapitamo šta je to sa Dušanom Vlahovićem. Čovek na kontu ima 38 utakmica za državni tim i 15 golova. Statistički gledano, to i nije tako loš učinak. Ali znamo svi onu da je statistika kao bikini, a u ovom slučaju, ta floskula i te kako ima smisla.
Ako pogledate kome je to Vlahović davao golove u dresu Srbije, izdvojiće se onaj pogodak u porazu od Švajcarske (3:2) na Svetskom prvenstvu u Kataru. Sve ostalo, bile su to drugorazredne selekcije, sa kojima bi i nekvalitetniji igrači trebalo da izlaze na kraj. Pogađao je slavni golgeter protiv Azerbejdžana, Katara, Andore, Litvanije, Letonije, Bahreina, ali malo kada smo imali priliku da vidimo od njega zaista velika dela.
Odavno je došlo njegovo vreme. I fudbalski laici lako bi mogli da zaključe ko je najveća zvezda u timu ako bi samo jednom prisustvovali sceni kada reprezentativci Srbije stižu među okupljenu masu. Navijači padaju u trans kad vide Vlahovića, deca uzvikuju njegovo ime, tokom svakog prelaznog roka stavlja se u kontekst sa najvećim klubovima. Ipak, iz Juventusa ne mrda, a tamo se nije nametnuo da bude vođa. Iako je plaćen bezobrazno mnogo i očekivanja od njega su bila visoka.
Prošlog leta na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj nadali su se navijači Srbije da će da vide Vlahovićev vrhunac. Nije viđeno ništa. Utopio se u sivilo tima. Povlačenjem Dušana Tadića, ali i činjenicom da Aleksandar Mitrović ima sve manje noseću ulogu u timu, trebalo je Vlahović da se nametne kao vođa. On to nije uradio. Kvalitet ne bi trebalo da je upitan, ali karakter očigledno jeste. Nešto tu ne štima. Uživeo se u ulogu najveće zvezde, ali vešto izbegava odgovornost koju taj status sa sobom nosi.
Naravno, vreme radi za njega, tek mu je 25 i može još deset godina da igra maltene na vrhunskom nivou. Dakle, ima vremena da se podigne, uozbilji, prihvati da je predodređen da vodi jednu generaciju i oberučke prigrli priliku koja mu se prirodno nameće. Ali ne bi trebalo više da čeka. Sada je prekretnica hoće li biti nešto poput Mitrovića i Tadića ili će zauvek ostati Sergej Milinković Savić, dečko fantastičnog kvaliteta, ali nikad personifikacija reprezentacije Srbije.