Danas se u Medija centru stadiona „Rajko Mitić“ Fudbalski klub Crvena zvezda oprostio od nedavno preminulog bivšeg fudbalera i kapitena crveno-belih Dejana Milovanovića. Na komemoraciji su prisustvovali članovi porodice Milovanović, kao i uprava kluba, te legende kluba sa Marakane, bivši saigrači, treneri i sportski radnici. Veliki broj prisutnih ljudi koji su želeli da odaju počast svom drugu, saigraču, prijatelju, poznaniku… pokazuje kakvu je ljudsku veličinu Dejan Milovanović predstavljao.
Mičel Donald: Derbi budi osećanja koja ne mogu opisati rečima
Predsednik Crvene zvezde Svetozar Mijailović se od njega oprostio sledećim rečima:
– Napustio nas je Dejan Deki Milovanović. Napustio nas je iznenada, tako mlad, da je neverica toliko velika da nam ne dozvoljava da tu činjenicu, strašnu i nepravednu, uopšte prihvatimo.Otišao je Zvezdin kapiten, pravo sa terena u večnost. Postigao je gol za svoje veterane i otišao na način dostojan najvećih antičkih tragedija i uputio se negde gore, kod svog oca Đorđa. Tragedija bez premca na takav način. Dekijeva skromnost, ljubaznost, posvećenost, druželjubivost, sve su to bile njegove vrline koje su ga, uz hrabrost i poštenje, preporučivale da bude vođa. Bio je dečak velikog fudbalskog talenta. Naslednik svog oca Đorđa, poznatog kao Đoka bomba, koji je sedamdesetih i osamdesetih godina nosio dres naše Crvene zvezde. Deki je za prvi tim debitovao 17. novembra 2001. godine, nakon što je prošao sve mlađe selekcije našeg kluba. Debitovao je kao momak sa svega 17 godina i već naredne sezone zabeležio je 35 takmičarskih utakmica za Zvezdu, što mu je bio i lični rekord u jednoj sezoni. Pamtićemo njegove evrogolove protiv Partizana, Kjeva i mnoge druge… Pamtićemo da je 2006. godine postao naš kapiten sa samo 22 godine. Pamtićemo i da je te iste godine proglašen za najboljeg igrača lige u anketi svih kapitena superligaških klubova.
Osvojio je tri titule šampiona države i četiri kupa. Nastupao je i za najbolju selekciju Srbije, dok je sa mladom reprezentacijom osvojio dve srebrne medalje na Evropskim prvenstvima, 2004. i 2007. godine kada je bio i kapiten. Nastupio je za reprezentaciju Srbije i na Olimpijadi 2004. godine u Atini. Igrao je u inostranstvu za ekipe Lansa i Panioniosa. Ostaje ogromna žal za gubitkom takvog čoveka, prijatelja i zvezdaša. Blag, odmeren, drag čovek, koji je izazivao respekt kako svojih klupskih drugova, tako i svojih sportskih rivala. Ostaje velika praznina.
Ponestaju reči kojima bismo se oprostili od našeg Dekija. Njegova ljubav za fudbalom, njegova strast i njegov poslednji dodir fudbalske lopte, ostaće duboko urezan u sećanju svakog zvezdaša. Otišao je Dejan Milovanović, ostala je legenda o divnom čoveku.
Velikom igraču i pravom kapitenu koji je završio život na mestu na kojem je bio najsrećniji. Na terenu, sa loptom. To je možda jedina uteha u ovom času kada utehe nema. Poštovana porodice, draga deco Luka i Stefane, u ovom tužnom i teškom trenutku za vas i za sve zvezdaše, mi samo možemo da vam kažemo da su vrata Crvene zvezda za vas uvek širom otvorena. Uspomena na Dejana nikada neće izbledeti. Počivaj u miru dragi naš Deki! Neka ti je večna slava i hvala – rekao je Svetozar Mijailović.
Od Dejana se oprostio i njegov kum, bivši igrač Crvene zvezde – Miloš Dimitrijević:
– Okupili smo se danas da odamo počast našem Dekiju, da podelimo uspomene i da mu se zahvalimo za sve što je učinio za svakog od nas. Nikada nisam mogao da zamislim da ću stajati ovde i govoriti ove reči. Još u ponedeljak me je moj kum pozvao i rekao: “Trebaš mi dođi, uhvati neki let iz Francuske, dođi da odigramo tu utakmicu u utorak, treba da dobijemo ove.”. Te njegove reči mi i danas odzvanjaju u glavi i zauvek će ostati u mom srcu. Deki za mene nikad nije bio samo prijatelj, on je bio brat i kum, neko ko je uvek bio deo mog života i ko je donosio radost i smeh svima oko sebe. Njegov osmeh, njegova šala uvek u pravom trenutku, njegova spremnost da pomogne, to je ono što ga je činilo posebnim. Uvek je imao neku šalu, a posebno kada bi šutnuo onu svoju čuvenu bombu, okrenuo se prema meni i rekao: “Kume, šta misliš, jel kači ovo možda golman?”. To je bila naša šala, stalno smo se smejali i uživali u tim trenucima. Sećam se svih fudbalskih utakmica koje smo igrali zajedno. Profesionalni fudbal, mali fudbal, naši susreti u balonu na Južnom bulevaru, turniri, kao i kada smo igrali za Zvezdaru, za ekipu veterana. To nisu bile samo utakmice, to su bile priče i radosti, zajednički trenuci, koji će zauvek ostati u meni. Uvek me je vozio kući posle proslava, teško ga je bilo nagovoriti da popije, e moj kume ko će sad da me vozi kući posle proslave. Ono što je Deksu zaista činilo jedinstvenim jeste njegova čista duša. Bio je pošten, iskren i uvek spreman da pomogne svima. Svi su bili slabi na Deksu i zaista su ga svi voleli. Malo je ljudi za koje se može reći tako nešto, a Deki je bio jedan od njih. Danas, iako osećam veliku bol zbog njegovog odlaska, osećam i ogromnu zahvalnost i ponos što mi je on bio kum, brat po izboru. Naravno, u njegovu čast, sve ono što je ostavio za sobom uvek će biti prisutno i ne brini kume pazim na tvoju porodicu kao da je moja, pogotovo na tvoju decu Luku i Stefana. Kume ova utakmica bez tebe nikada neće biti ista, tvoj udarac je bio legendaran. Uvek si davao golove kada nam je bilo najteže, kada nismo mogli da pobedimo. U ovom životu si nam pokazao koliko je tvoje prisustvo bilo neprocenjivo. Deki, hvala ti za sve, počivaj u miru. Brate i kume moj večno ćeš ostati u našim srcima. Na kraju ispred porodice i svih Dejanovih prijatelja želim da se zahvalim FK Crvena zvezda i njenoj upravi na pomoći i prisustvu u svakom smislu u ovom tužnom momentu – zaključio je Dimitrijević.