Od julskih 30.000 ljudi na tribinama i euforije oko „nove energije“ do februarskog skandiranja „Uprava, napolje“ i „Mijate, odlazi“ – Partizan je za svega nekoliko meseci prošao put od nade do otvorenog bunta. A u središtu tog vrtloga nalazi se Predrag Mijatović, čovek od kojeg se očekivalo mnogo više od onoga što je do sada viđeno.
Poraz od OFK Beograda (1:2), gol Milana Rodića u 95’, tribine koje ključaju i igrači na „raportu“ pred južnom tribinom – to je slika današnjeg Partizana. I to nije izolovan incident, već kulminacija procesa koji traje mesecima. Sezona je praktično bez trofeja, borba za titulu je izmakla, Evropa je pod znakom pitanja, a stabilnost je postala misaona imenica.
View this post on Instagram
Mijatović je u samo nekoliko dana doživeo dve simbolične, ali teške političke poruke. Prva je stigla sa tribina – direktno i bez zadrške. Druga za stolom Upravnog odbora. Kada je predložio održavanje vanredne Skupštine, ostao je usamljen – glasanje je završeno 4:1 protiv njegovog predloga. Jedini je glasao „za“, ostali su procenili da je prioritet „teren i monitoring UEFA“. Ta scena mnogo govori o stanju u vrhu kluba. Najblaže rečeno – uprava ne funkcioniše složno.
A kada vrh ne funkcioniše složno, posledice se vide svuda. Na klupi su se za manje od dve sezone smenili Savo Milošević, Srđan Blagojević, Nenad Stojaković, sada Damir Čakar kao privremeno rešenje – i već sada je izvesno da će na leto doći i peti trener. To nije kontinuitet, to je lutanje. A lutanje u velikom klubu retko kada vodi ka oporavku.
Pročitajte još…
Izbor trenera pokazao se kao kardinalna greška. Umesto autoriteta sa jasnim planom, birana su privremena ili početnička rešenja. Umesto dugoročne strategije – kratkoročni kompromisi. Zimski prelazni rok je prespavan do poslednjih 48 sati, iako su rupe u timu bile vidljive i bez dalekozora. Pojačanja su stigla kasno, neke pozicije nisu ni pokrivene, a ambicija da se napadne titula ostala je više deklarativna nego realna.
U međuvremenu, mladi igrači – najveći kapital kluba – gube se u haosu. Bez stabilnog sistema, bez jasne hijerarhije i kontinuiteta rada, nema ni razvoja, ni tržišne vrednosti. A to je luksuz koji Partizan, sa finansijama u minusu, sebi ne može da priušti.
Finansije su posebna rana. Novi UEFA monitoring je pred vratima, rokovi i obaveze do 31. marta su jasni, a model „gašenja požara“ državnom pomoći postao je gotovo pravilo. To kratkoročno rešava problem likvidnosti, ali ne rešava suštinu – održiv model poslovanja i sportsku stabilnost.
Pročitajte još…
Partizan tone nezadrživo, otvorena borba za drugo mesto na tabeli
Unutrašnje pukotine su sve vidljivije. Odnosi u vrhu kluba su klimavi, relacija Mijatović – Lazović deluje napeto, a javna poruka sa sednice Upravnog odbora da je „stabilnost prioritet“ zvuči više kao želja nego kao realnost. Dok se u rukovodstvu vode tihi ili manje tihi ratovi, teren ispašta.
Partizan danas deluje kao tim bez daha. Loše pripreme, nizak intenzitet, pad u drugim poluvremenima – sve je došlo na naplatu. Protiv Radničkog nije iskorišćen igrač više, protiv Spartaka i Radnika ekipa je trpela pritisak, u derbiju se raspala kada je nestalo energije, a protiv OFK Beograda pala u finišu. Kada nema sistema, nema ni snage da se izdrži 90 minuta.
Šta je, onda, dobro urađeno u prethodnih godinu i po dana? Teško je precizno nabrojati. Očekivanja od Mijatovića i Lazovića bila su velika – ne da u besparici naprave čudo, već da uvedu red, jasnu strukturu i strateški plan. Umesto toga, dobili smo sezonu bez trofeja, upravu koja se javno razilazi u stavovima, smene trenera i tribine koje više ne ćute.
Pročitajte još…
Od 30.000 ljudi u julu do „Uprava, napolje“ u februaru – to je najkraći mogući rezime. Strpljenje navijača istanjilo se do granice pucanja. A ako uskoro ne dođe do jasnog preseka – organizacionog, kadrovskog i finansijskog – naredna tri meseca mogla bi da budu još turbulentnija.
View this post on Instagram
Teški su dani za Predraga Mijatovića. Ali još teži za Partizan. Jer pitanje više nije ko je kriv za jedan poraz, već da li klub uopšte zna kuda ide.