Odavno Partizan ne igra fudbal. Ovo što gledamo od početka kalendarske godine više nije sport, već svesno mučenje i publike i sopstvenog imena. Crno-beli kao da tumaraju hodnicima tame, bez ideje, lidera i što je najgore – bez trunke želje da se iz tog lavirinta izađe. Utakmica u Lučanima protiv Mladosti bila je samo lakmus papir apsolutnog beznađa u kojem se klub nalazi.
Mrcvarenje je nastavljeno protiv jednog od najslabijih timova lige u 2026. godini. Činjenica da je Partizan do boda protiv Mladosti (1:1) stigao tek minut pre isteka 90. minuta, i to sa igračem više kojeg je imao dve trećine meča, deluje prosto poražavajuće. Sve je podsetilo na prolećnu premijeru protiv Nišlija – ista nemoć, ista bezidejnost i isti manjak autoriteta na terenu. Dok se sa ekipama iz vrha, poput Crvene zvezde i Vojvodine, više ne mogu ni takmičiti, crno-beli su počeli da prosipaju ugled i protiv timova iz plej-aut zone.
Kriza koja proždire klub trenutno ima svoja četiri jahača apokalipse koji nemilosrdno gaze sve pred sobom. Sve počinje od upravljačkog rata i očigledne, surove borbe za prevlast između različitih struja unutar kluba. Dok čitava institucija stoji u mestu čekajući famoznu Skupštinu, ta borba ostavlja duboke ožiljke na svakom koraku.
Nad to se nadovezao potpuni finansijski kolaps. Kasa je prazna, novca za monitoring nema, a vreme neumitno curi. Plate kasne i to se, hteli mi to da priznamo ili ne, jasno vidi na licima igrača koji su potpuno izgubili motivaciju.
Dodatni haos unelo je lutanje struke. Čak četiri različita trenera promenila su se od početka sezone, donoseći sa sobom kontradiktorne zahteve pred momke koji su očigledno pogubili kompas. Krajnji rezultat je totalni gubitak identiteta. Tim koji je nekada znao da grize do poslednjeg sekunda, preko noći se pretvorio u grupu građana koja širi ruke, gunđa na saigrače i šalje besmislene pasove u nepovrat.
Pročitajte još…
Blagojević nakon remija u Lučanima: „Imamo još dosta da radimo, i da se popravimo“
Na stranu čak i administrativni haos i javni obračuni klupskih legendi poput Mijatovića i Lazovića. Pitanje je za same fudbalere: da li je moguće da su toliko zaboravili fudbal koji su igrali letos? Danas malo ko u tom dresu može reći da ga je dostojan. Izuzimajući Sašu Zdjelara i Stefana Mitrovića koji iskustvom pokušavaju da zakrpe rupe, ostatak tima izgleda kao da jedva čeka kraj sezone.
Eksperiment sa promocijom vezista u napadače nakon odlaska Jovana Miloševića je propao, a apatija je potpuno zavladala svlačionicom. Partizan trenutno ne liči na tim, već na brod koji tone dok se posada svađa oko toga ko će držati kormilo koje više ničemu ne služi.