Retko ko je i očekivao da će Srbija otići u Viljareal i skinuti skalp evropskom prvaku. U prijateljskoj utakmici realno to i nije puno bitno, već je važnije ono što smo videli na terenu. Struktura, ideja, principi…
Svakako da je nakon ponora protiv Albanije, reprezentacija naše zemlje mogla samo na gore, jer teško da je moglo lošije od onog meča u Leskovcu. Dolaskom Veljka Paunovića ekipe je svakako krenula uzlaznom putanjom, a obrise tako nečega smo videli još onda na Vembliju, protiv Engleza.
Prvo je promenjena fomracija i Srbija se vratila u fudbal sa „pravim“ bekovima (Nedeljković, Terzić, Mimović, Bukinjac…) i četiri igrača u defanzivnoj liniji. To u svakom slučaju donosi jasne promene u oba pravca igre. Ono što smo videli juče jeste dosta bolja i organizovanija igra na bokovima. Ono što zahteva određen napredak, jeste veća hraborst i direktnija igra sa loptom krilnih napadača. Utisak je da nema mnogo slobodne na tom delu terena, ali nije nešto što se teško menja. To se „popravlja“ samo radom na samopouzdanju igrača, jer kvalitet u igri „1 na 1“ svakako ima.
Stanković: „Španija je najbolja na svetu, dali smo sve od sebe da napravimo dobar rezultat“
Ipak, vezni red je deo o kome najviše može da se priča. Aleksandar Stanković doneo je potpuno novu dimenziju na sredini terena, ali nekako se malo koriste njegove najbolje karakteristike. On treba da bude začetnik svih napada, kada oni krenu iz zadnje linije, a ostatak tima treba da radi na rešenjima koje će on da pronađe. Juče to nije bio slučaj. Sredina je izgledala pomalo statično, ali može se reći da je i Španija uticala na to, konstantnim trčanjem, što i krasi njhov vezni red.
Značiće i povratak Sergeja Milinkovića Savića, to se odmah videlo. Više opcija u iznošenju lopte, dodatna opsanost iz drugog plana kada ekipa ulazi u završnu fazu napada i sami momenti njegove lične motivacije i kvaliteta koji mogu doneti prevagu u nekim momentima, a to smo mogli da vidimo sa nekim progresivnim dodavanjima sinoć. Dobro su tekli napadi kada je on bio protagonista početka i nastavka istog, a na dobar način je Srbija osvajala delove terena u tim posedima.
Naravno, postoje i negativne stvari koje se dobijaju sa njim, ali ih je teško videti kada ceo tim u nekim momentima deluje zbunjeno, jer je Španija zaista bila superirorna u tranzicionoj igri, pa je teško zaključiti gde je Sergej glavni „krivac“.
Utisak je da bi sami činioci veznog reda naše reprezentacije trebale da budu drugačije kombinovani. Defanzivno to nije izgledalo loše, kada uzmemo u obzir kakava imena su bila na drugoj strani (Rodri, Pedri, Lopez…). Ipak, bojaznost postoji u defanzivnom trčanju, kada ekipa krene u kontranapad, što može da bude ključ u modernom fudbalu.
Kada pričamo o drugim segemntima igre, pozitivno se može gledati na „presingu“ naše ekipe, kao i na defanzivnu organizaciju. U svakom slučaju, Španija je trenutno mnogo iznad „Orlova“, što je realnost i ona trenutno ne treba da bude paravan za mnoge stvari. Treba ići korak po korak, sve više šansu pružati mlađim fudbalerima koji svakako „gladni“ čekaju svoju šansu, a itekako ih imamo, videli smo to u sredu u Portugalu.