Postoje trenuci u sportu kada statistika prestane da bude suvoparan niz cifara i postane čista, nepatvorena poezija. Postoje igrači koji su toliko srasli sa identitetom jednog kluba da svaka njihova kretnja po terenu deluje kao ispisivanje istorije u realnom vremenu. Sinoć, na Veliki četvrtak, 9. aprila 2026. godine, prisustvovali smo jednom takvom činu. Aleksandar Katai, srbobranski „Magiko“, uradio je ono što se čekalo skoro punih pet decenija – dostigao je i prestigao legendarnog Dragana Džajića na drugom mestu večne liste strelaca Crvene zvezde.
Činjenica da je neko uspeo da nadmaši učinak treće Zvezdine zvezde, čoveka koji je decenijama bio sinonim za nedodirljivost, govori sama za sebe. Ali, kod Kataija nikada nije bilo reči samo o brojevima. On je onaj retki „fudbalski fosil“, romantičar u svetu surove fizike i robota, čovek koji spaja epohe. U njemu vidimo onu davno zaboravljenu bezbrižnost fudbala na „petoparcu“, gde je dribling važniji od pretrčanih kilometara, a opet, njegove kolone su popunjene kao kod najsurovijih profesionalaca. Sa dva gola protiv Spartaka, prvo nogom, a potom i glavom, Katai je stigao do kote 156. I tu ne planira da stane.
Pročitajte još…
Kalkulacije u stranu, vreme je za pobedu: Zvezda protiv Asvela želi nastavak puta ka evropskom vrhu
Da li smo svesni privilegije kojoj svedočimo? Gledamo čoveka koji je preživeo sve – od zdravstvenih problema sa hemoglobinom, zbog kojih su ga mnogi prerano otpisivali, do onih večitih skeptika koji su tvrdili da ga je „pregazilo vreme“. A on? On im odgovara magijom. Setite se samo kretanja u Malmeu, poteza protiv Selte, ili ove sezone u kojoj je, sa 35 godina na leđima, ubedljivo najbolji strelac čitave lige. Katai nije samo igrač; on je hodajuća aura samopouzdanja. Kada je on na terenu, klinci sa tribina odlaze kući prepričavajući šta su videli, pokušavajući sutradan u školskim dvorištima da ponove onaj njegov „usporeni snimak“ dribling kojim čitave odbrane šalje po burek.
On nije klasičan špic, a golove postiže lakše od bilo koga ko je nosio crveno-beli dres u 21. veku. Njegov učinak od povratka iz Amerike je prosto nestvaran: 18, 33, 19, 12, 19… i trenutno je na 24 pogotka u sezoni. Uz to, tu je i „kiša“ asistencija. To je učinak dostojan najvećih. Iako se o titulama Zvezdinih zvezda danas polemiše na drugačiji način, Katai je po svim parametrima Zvezdina zvezda modernog doba. On je čovek koji je palio svetla na Marakani i u najmračnijim evropskim noćima i u „dosadnim“ prvenstvenim duelima kada nikome drugom nije bilo do fudbala.
Pročitajte još…
Preko Vojvodine, Olimpijakosa, Alavesa i MLS lige, dečak iz Srbobrana se vratio kući da postane besmrtan. Možda Bora Kostić sa svojih 230 golova ostaje na nedostižnom vrhu, ali Aleksandar Katai se sinoć učvrstio u panteonu onih zbog kojih se dolazi na stadion. Njegova želja da završi karijeru tamo gde je najviše voleo da prosipa magiju je najlepši poklon koji jedan klub može da dobije od svog simbola. Jer, dok god on laganim hodom gazi travu Marakane, znamo da fudbal još uvek ima dušu. Sale, hvala ti što si nas podsetio da čuda nisu rezervisana samo za crno-bele filmove, već da se dešavaju ovde i sada, pred našim očima.