Marko Arnautović, najzvučnije pojačanje Crvene zvezde u novijoj istoriji, dao je opširan intervju za Servus TV u kome je ogolilio dušu o svojoj karijeri, temperamentu i životu u Beogradu. U velikoj priči za austrijsku televiziju, iskusni as se osvrnuo na pritisak koji nosi Marakana, ali i na sopstvene greške iz mladosti.
Govorio je fudbaler crveno-belih na samom početku o tome kako se snašao u srpskoj prestonici i koliko ga je ambijent u najvećem klubu na Balkanu prijatno iznenadio.
– Dobro je. Da budem iskren, prijatno sam iznenađen. U početku sam mislio, kao što znate, da postoji veliki pritisak od strane navijača i, naravno, kluba, jer Crvena zvezda je najveći klub u Srbiji, ali za sada sve ide savršeno i vrlo sam srećan što sam ovde.
Popularnost koju uživa na ulicama Beograda za njega nije strana, ali ističe da je fudbal na ovim prostorima ipak nešto posebniji nego u drugim evropskim gradovima.
– Naravno. Ako ste na ulici ljudi će vas prepoznati i želeti da se slikate, to je normalno. Fudbal je vrlo popularan u Srbiji i na Balkanu generalno. Ali nije ništa drugačije nego kada hodate ulicom ovde u Austriji ili ranije u Italiji. Potpuno je isto i nemam nikakvih problema sa tim.
Pročitajte još…
Zvezda dobila loše vesti iz Ukrajine, moraće težim putem do Lige šampiona
Arnautović je kroz karijeru osvajao brojne trofeje, ali ne krije da bi pehari u dresu aktuelnog srpskog šampiona imali specifičnu težinu zbog porodične tradicije i dečačkih snova.
– Apsolutno. Na početku, kada sam tek došao, sve je bilo lako. Pobeđivali smo svaku utakmicu sa 4:0, 5:0, a onda smo imali period u kom smo igrali nerešeno i gubili, i tada zaista počneš da osećaš pritisak. Ali naravno, neverovatno sam srećan i ponosan što će, ako postanemo šampioni i osvojimo Kup, to biti ostvarenje mog dečačkog sna. Jer ranije, u detinjstvu, kad god bih otišao u selo, bilo bi mnogo navijača Crvene zvezde, bilo bi i navijača Partizana, a kada dođe derbi, svi bismo sedeli zajedno i strasti bi se uzburkale. Naravno, posle bismo svi ponovo bili prijatelji, ali tokom utakmice je umelo da postane prilično napeto. To se oseti i na stadionu kada igramo derbi. Ali da, moj san je bio da jednog dana igram ovde, a ako želiš da taj san u potpunosti ostvariš, onda prirodno moraš da osvajaš titule, i to je svakako naš cilj: da osvojimo ligu i Kup. Naravno, moj cilj je sada i da sa Crvenom zvezdom odem korak dalje u Evropi. Imali smo šansu protiv Lila; nažalost, sreća nije bila na našoj strani, ali da, vidim veoma veliki napredak u klubu.
Poseban pečat dosadašnjem boravku u Beogradu ostavio je večiti derbi, u kojem je Zvezda slavila sa 3:0 uz njegov postignut pogodak pred prepunim tribinama.
– Za mene je to bilo zaista jedinstveno. Kada je stadion pun i ti si tu… Još uvek se sećam poslednjeg derbija. Mislim da nema ničeg boljeg od gola u derbiju. Emocije su bile tu, porodica je bila prisutna, stadion je bio pun, i pobedili smo 3:0. Na toj utakmici se desilo sve što sam mogao da poželim.
Prešlo se potom na ozbiljnije teme, gde se Marko prisetio teških početaka svojih roditelja koji su se iz Srbije preselili u Austriju kako bi deci obezbedili bolju budućnost.
– Uvek smo bili srećni. Moji roditelji su zaista dali sve za nas, za mene i mog brata. Naravno, nije bilo lako. Moj otac je u Austriju došao iz Srbije. U početku je bilo teško naći bilo kakav posao, i morao je da spaja kraj sa krajem. Ni mojoj majci nije bilo lako, ali su pronašli jedno drugo i onda su stvari zaista krenule nabolje. Nije to bilo sad da smo se odjednom obogatili, ali smo mi i moji roditelji živeli sasvim dobro. Omogućili su nam sve što nam je bilo potrebno i što smo želeli. Dobro, ne baš sve što smo poželeli, jer nisam mogao tek tako da odem kod oca i kažem: „E, hajde mi sad kupi Roleks sat“, ili tako nešto.
Pročitajte još…
Promene u Zvezdi pred Barselonu: Centar dobio dozvolu da otputuje u domovinu
Danas, kada živi na visokoj nozi, Arnautović primećuje promenu u ljudima koji ga okružuju, zbog čega je postao znatno oprezniji u biranju prijatelja.
– Danas moraš da paziš šta radiš jer ako postaneš fudbaler, ako postaneš poznat, odjednom se svi pojave i postanu tvoji najbolji prijatelji, i ljubavnice, i ko zna šta sve ne. U suštini, odjednom te svi vole. A kada nisi bio fudbaler i nisi bio poznat, jesi li bio samo normalna osoba, kao i svi ostali? I na to moraš da paziš. Naravno, i ja sam pravio greške u mlađim danima. Hvala Bogu, moji roditelji su bili tu i pokazali mi pravi put. A kasnije, naravno, kada sam započeo vezu sa svojom suprugom, i ona je umnogome doprinela tome da postanem ovo što sam danas. I naravno, novac je velika tema u celom fudbaIskom svetu i sportu uopšte; moraš da budeš obazriv sa tim.
Samokritičnost mu nije strana, pa se dotakao i čuvenih ispada koji su mu obeležili raniji deo karijere, priznavši da mu je često jezik bio brži od pameti.
– Prosto, uvek sam govorio ono što bi mi odmah palo na pamet. Bio sam takav tip, direktan, i naravno, desili su se svi ti ispadi, a mislim da se to pamti i danas. To čuveno „kupiću ti život“ i ne znam ni ja šta, ta priča je još uvek tu, ali to je zapravo bio nesporazum između mene i policije. Ne želim da ponavljam šta je on izgovorio, jer je sve počelo od njegove rečenice. Inače ja to nikada ne bih rekao. Ali da, to je očigledno bila moja greška. I dalje uvek tvrdim da je na početku to bila njegova greška, ali ja sam u tom trenutku bio javna ličnost i moglo bi se reći da sam, u tom momentu i sa tim što sam izgovorio, bio laka meta za njega, i eto, tako je ispalo.
Pročitajte još…
Danas je situacija drugačija, a Marko objašnjava zašto je u javnosti postao znatno zatvoreniji i zbog čega ne želi da se otvara nepoznatim ljudima.
– Potpuno sam izolovan, pa ako izađem i upoznajem nove ljude, skroz sam zatvoren. Zato što se prosto ne otvaram, jer te ne poznajem. Zašto bih morao bilo šta da ti pričam? Ne poznajem te, ti ne poznaješ mene, ne zanima me tvoj život, ni tebe ne bi trebalo da zanima moj, idi svojim putem, razumeš šta hoću da kažem? Naravno, nisam od onih koji će reći: „Znaš, ja sam Marko Arnautović, a ti si niko i ništa.“ Ne, naravno, postoji ta neka osnovna pristojnost, možemo da popričamo, ali ništa više od toga. Ne mogu da se otvorim ljudima koje ne poznajem. To je nemoguće.
Iako je zbog temperamenta često prolazio kroz osude, Arnautović ističe da mu negativni komentari ne smetaju, već mu služe kao specifična vrsta motivacije.
– Tamo sam rođen. Tamo sam odrastao. Igram za reprezentaciju. Zahvaljujem se zemlji za ono što je pružila mojoj porodici, jer nije lako, posebno s obzirom na to da su moja baka i moj otac imali teška vremena tada u Srbiji, pre nego što su se preselili u Austriju. Zaista se zahvaljujem svima što su prihvatili moju porodicu na ovakav način. Ali, šta misliš pod tim „pomirio“? Volim ih sve. Hejtere najviše volim. Njih najviše volim. Voleo bih da im dajem poklone. Svaki put za njihov rođendan i za Božić, davao bih im poklone. Bez obzira koliko hejtera ima.
Na samom kraju, iskreno je opisao period kada je kao 19-godišnjak mislio da je ceo svet njegov, ne krijući da se danas stidi tadašnjeg ponašanja.
– Pa, nisam tada razmišljao tako. Nisam ni bio na dnu. Leteo sam visoko sa 19 godina. Bio sam ekstremno arogantan i niko nije mogao normalno da razgovara sa mnom, jer sam mislio: Ko si ti da pričaš sa mnom? Ja sam taj i taj. I to je užasno. Bilo je zaista strašno, baš odvratno u mom prisustvu. Dakle, zapravo sam bio, ili smo sada u toj fazi… Sada bih mogao da vređam sebe zbog toga.