Nekadašnji napadač Vest Hema i reprezentativac Jamajke Majkl Antonio otvorio je dušu u velikom intervjuu za britanski Gardijan, gde je potpuno iskreno govorio o teškim momentima kroz koje je prolazio van terena i pre nego što je doživeo saobraćajnu nesreću. Sa 36 godina i epizodom u Kataru, posle decenije provedene u Londonu, čini se da iskusni golgeter neće više obuvati kopačke.
Iako odluku nije zvanično doneo, istakao je da mu se izuzetno dopala uloga stručnog konsultanta i da bi voleo da ima svoju TV emisiju, ali je ujedno u svojoj biografiji „Ljudi, ne roboti“ otkrio mnogo toga što ga je mučilo, poput razloga zašto je propustio slavlje u Pragu posle istorijskog osvajanja Lige konferencije protiv Fjorentine.
Bio je to prvi trofej za londonski klub nakon 43 godine, a on mu je doprineo sa sedam pogodaka, ali je umesto proslave izabrao da saigrače čeka u autobusu usled svađe sa suprugom, sa kojom ima četvoro od ukupno sedmoro dece.
– Nisam bio umoran od utakmice, već od života. Prolazio sam kroz mnogo toga van fudbala da jednostavno nisam mogao da skupim energiju da uživam. Često sam ja bio taj koji je govorio momcima: ‘Hajde da napravimo žurku’, ali tada kada mi se dogodio jedan od najvećih successes u životu, jednostavno nisam imao energije da ga proslavim. Nisam mogao da razumem sebe. Nikada nisam razgovarao sa saigračima o tome, znali su da prolazim kroz težak period sa bivšom ženom, ali nisu znali koliko me to pogađa. U fudbalskoj svlačionici je ludilo. Nikoga nije briga kako se osećaš sve dok igraš dobro – ispričao je Antonio.
Pročitajte još…
Upravo su ti privatni problemi i pomenuti udes iz decembra 2024. godine, kada je slupao svoj Ferari, naterali napadača rođenog u Londonu da krene na psihoterapije kako ne bi upao u tešku depresiju.
– Nikada nisam pomišljao da će mi trebati terapija. Uvek sam bio vesela osoba, ali imao sam mnogo demona… Mislio sam da je terapija nešto za lude ljude, međutim, bio sam zaglavljen, dešavalo mi se da idem na treninge, a sve mi je nekako mutno. Da je to potrajalo, verovatno bih pao u depresiju – priznaje on.
Iskusni špic je bez zadrške pisao o tome kako su fudbaleri potrošna roba, osvrnuvši se na nesuglasice sa trenerima poput Manuela Pelegrinija koji je hteo da ga proda, Slavena Bilića koji ga je prebacio na beka, ili Dejvida Mojesa pod kojim je davao golove, ali klupsko poverenje nikada nije u potpunosti osetio.
– Jednostavno sam prestao da volim fudbal. Novac ne može da te učini srećnim ako kod kuće plačeš u krevetu. Klub nije cenio to što radim. Svake godine bi dovodili novog igrača za bogat ugovor, a mene su plaćali kao beka iako sam uspešno odrađivao posao. Ljudi se prema fudbalerima ponašaju kao prema mesu, čim se malo umoriš (odstojiš) gledaju kako da te se reše. Misle da bi sve trebalo da teče lako jer dobro zarađuješ, ali zaboravljaju da su i fudbaleri ljudska bića.
Za svoj odlazak iz kluba u leto 2025. godine kao slobodan igrač direktno krivi Grema Potera, koji je nasledio Đulena Lopetegija i prema Antonijevim rečima oterao kompletno jezgro iskusnih lidera, što je na kraju doprinelo tome da tim ispadne iz Premijer lige.
– Ja sam direktna osoba, ne volim kada se nešto krije od mene, a on mi je stalno govorio da ćemo videti šta se dešava i da razgovaram sa gazdom kluba. Da bi mi onda Dejvid Saliven rekao da me trener ne želi u timu. Rešili su se tada čitavog jezgra iskusnih igrača (Antonio, Fabijanski, Coufal, Alvarez, Kresvel). Poter nije dobro radio u drugom delu prošle sezone, ali ga je klub podržao, da bi on tokom leta pričao da nema lidera u timu. A on je taj koji je oterao sve lidere.
Pročitajte još…
Premijerligaši lude za Srbinom: Andrej Ilić na meti Koventrija, ali i bivšeg evropskog šampiona
Nakon što je odbio ponude Lestera i Brentforda, otišao je na kratko u Katar, a sada se vratio u London gde pokušava da otvori oči mladim igračima i ukaže im na surovu klupsku realnost.
– U svlačionici ste kao deca. Neko vam je prijatelj, neko kolega, ali u suštini to je 30 ljudi koji se bore za 11 mesta. Onih 11 koji ne igraju uglavnom se žale onima koji igraju i pitaju se: ‘Kako ovaj igra pre mene’. U fudbalu ima previše zmija i foliranata. Ja imam samo dva, možda tri prijatelja među igračima – iskren je Antonio.
Na kraju, on ističe da potpuno drugačije vaspitava naslednike nakon što je prošao kroz terapiju, ne želeći da vrši nikakav pritisak na njih kada je u pitanju bavljenje profesionalnim sportom.
– Moj prvi sin sada ima 14 godina. Način na koji sam njega vaspitavao i ostalu decu pre terapije je potpuno drugačiji. Ranije, kada bi neko plakao govorio bih mu da prestane, ali dete plače jer pokušava da izrazi svoje emocije. Sada ih puštam da se isplaču… Ne forisram svoju decu. Najstariji sin je pokušao da igra fudbal u nekoliko klubova i svaki put sam mu govorio da ako to ne želi, nema potrebe da misli da ga pritiskam. Jako je teško nositi se sa politikom u fudbalu, sa navijačima, menadžerima, vlasnicima klubova… Ako nisi dovoljno otporan na te pojave, ne možeš biti fudbaler – zaključio je legendarni napadač.