Broj igrača u poslednjoj liniji jedan je od najvažnijih taktičkih izbora svakog trenera. Formacija sa trojicom štopera i sistem sa četvoricom defanzivaca utiču na način izgradnje napada, pokrivanje prostora i ponašanje ekipe bez lopte. Iako nijedan model nije univerzalno bolji, razlike između njih mogu da odrede čitav stil igre.
U modernom fudbalu oba sistema imaju svoje prednosti, a njihov uspeh zavisi od profila igrača, ideje trenera i načina na koji ekipa želi da napada i brani se. Nije presudan samo broj defanzivaca, već način na koji se njihove uloge uklapaju u ostatak tima.
Bekovi imaju ključnu ulogu u sistemu sa trojicom štopera
Jedna od najvećih razlika odnosi se na igrače koji obezbeđuju širinu u napadu. U formaciji sa trojicom štopera tu ulogu uglavnom preuzimaju spoljni bekovi, koji moraju da pokrivaju veliki deo terena i u ofanzivnoj i u defanzivnoj fazi.
Njihov zadatak daleko je zahtevniji nego što na prvi pogled deluje. Moraju da budu dovoljno kvalitetni u odbrani, ali istovremeno kreativni i produktivni u završnici, praktično na nivou krilnih napadača. Upravo zato je fizička sprema spoljnih bekova jedan od ključnih faktora za uspeh ovog sistema.
U sistemu sa četvoricom defanzivaca širinu mogu da obezbede krilni napadači, bekovi ili kombinacija njihovih kretanja. Štoperi pritom imaju drugačije zadatke i ne moraju toliko često da pokrivaju prostor koji ostaje iza ofanzivno postavljenih spoljnih bekova.
Formacija sa četvoricom defanzivaca može da rastereti štopere, jer se od njih ne očekuje da pokrivaju toliko prostora na bokovima niti da imaju brzinu i izdržljivost neophodnu za direktne duele sa krilnim napadačima.
Ipak, to ne znači da je jedna formacija automatski ofanzivnija, a druga defanzivnija. Sistem sa trojicom štopera često koriste ekipe koje žele da budu kompaktnije i čvršće ispred svog kaznenog prostora, dok način napada zavisi od rasporeda ostalih igrača.
Pročitajte još..
Zašto je Porto ispustio pobedu protiv Betisa: Greške u odbrani i izmene koje su prelomile meč
Mančester junajted kao primer promene sistema
Razlike između dva pristupa mogle su da se vide i u Mančester junajtedu. Ruben Amorim je insistirao na formaciji 3-4-2-1, dok je Majkl Kerik nakon dolaska na klupu prešao na sistem 4-2-3-1.
Amorim nije imao idealan sastav za svoju zamisao. Bruno Fernandeš često je igrao u paru sa još jednim vezistom, umesto u ofanzivnijoj ulozi desetke, u kojoj može više da koristi svoju kreativnost i sposobnost da pronađe prostor između linija.
Ni Kobi Mainu nije u potpunosti odgovarala uloga u kojoj je morao da kombinuje defanzivne zadatke i tranziciju, dok ni pojedini bekovi i Lisandro Martinez nisu bili idealno uklopljeni u sistem.
Kerikov početni uspeh zasnivao se na tome što je igrače vratio na njihove prirodne pozicije i omogućio im da iskoriste svoje najbolje osobine. Promena formacije tako je pokazala koliko je važno da taktička zamisao odgovara kvalitetima fudbalera kojima trener raspolaže.
Pročitajte još..
Zašto bi Pedro Poro mogao da bude pun pogodak za Barselonu: Španac želi da napusti Totenhem
Premijer liga i La Liga više vole četvoricu, Italijani i Nemci često biraju trojicu
Razlike postoje i između najjačih evropskih prvenstava. U Premijer ligi i La Ligi češće se koriste formacije sa četvoricom defanzivaca, dok su sistemi sa trojicom štopera zastupljeniji u Seriji A i Bundesligi. U zemljama centralne Evrope, poput Češke, Slovačke i Poljske, oba pristupa koriste se približno podjednako.
Treneri, međutim, sve češće menjaju početne rasporede tokom utakmice i koriste hibridne sisteme. Pep Gvardiola je u Mančester sitiju, na primer, koristio Joška Gvardiola tako da se sa pozicije levog beka pomera ka sredini terena. Takva rešenja kasnije su prihvatili i drugi stručnjaci.
Sličan primer je David Hancko, koji u Atletiko Madridu igra u centru odbrane sa četvoricom defanzivaca, dok u reprezentaciji Slovačke može da nastupa na levoj strani i ulazi u vezni red.
Izbor formacije zavisi od toga šta trener želi da postigne i kakvim igračima raspolaže, a ne od toga koji je sistem popularniji. Zato sve češće viđamo ekipe koje tokom utakmice menjaju raspored, prilagođavajući se protivniku i situaciji na terenu.
Alonso pokazao da trojica štopera mogu da budu i ofanzivno oružje
Ni sistem sa trojicom štopera ne mora da znači povlačenje i čekanje protivničke greške. Ćabi Alonso je u Bajeru iz Leverkuzena koristio ofanzivnu verziju ovog modela, dok je Oliver Glasner u Kristal Palasu pokazao kako ista postavka može da posluži za čvrstu odbranu i brze kontranapade.
Glasnerov tim oslanjao se na kompaktnost i srednji blok, čekajući priliku da brzo izađe u napad. Takav pristup doneo mu je značajne trofeje, među kojima su FA kup, Komjuniti šild i Liga konferencije.
Alonso, s druge strane, u Čelsiju ima drugačiji problem. Iako mu je sistem donosio uspehe u Nemačkoj, londonski klub je primio 13 golova u Premijer ligi, što je prema podacima iz analize najviše u takmičenju.
Chelsea have become only the 10th team in Premier League history to both score (10) and concede (12) double figures in their first five games of the season. https://t.co/GABHH2UvL4
— Opta Analyst (@OptaAnalyst) October 5, 2026
U Leverkuzenu je koristio hibridni model: Džeremi Frimpong je na jednoj strani praktično igrao kao krilni napadač i držao širinu, dok je Alehandro Grimaldo na drugoj strani imao više obaveza karakterističnih za klasičnog beka.
U Čelsiju, Kol Palmer i Morgan Rodžers mogu da budu odlična rešenja na pozicijama iza napadača, ali raspored i karakteristike spoljnih bekova stvaraju dodatne rizike u odbrani. Ovaj primer pokazuje da uspeh jednog sistema u određenom klubu ne garantuje iste rezultate u drugom, čak i kada trener zadrži slične taktičke principe.
Zaključak je jasan: ne postoji univerzalno najbolja formacija. Trojica štopera mogu da donesu kompaktnost, fleksibilnost i dodatnu podršku napadu, dok četvorica defanzivaca često omogućavaju jednostavniju raspodelu zadataka. Presudno je da trener izabere sistem koji odgovara kvalitetima igrača i da njihove uloge uskladi u obe faze igre.