Dolazak u Partizan za Karlika Džonsa predstavljao je mnogo više od jednog transfera. Američki plejmejker brzo je postao jedan od najvažnijih igrača crno-belih, kao i boljih plejmejkera u Evropi, ali i neko ko je veoma brzo razumeo koliko košarka znači ljudima u Beogradu.
O njegovom statusu u klubu najbolje govori činjenica da je, uprkos interesovanju i pričama o mogućem odlasku, odlučio da produži saradnju sa Partizanom. U razgovoru za medije prisetio se prvih kontakata sa klubom, upoznavanja sa Željkom Obradovićem, ali i brojnih situacija koje su obeležile njegov boravak u Srbiji.
Prvi razgovor sa tadašnjim trenerom crno-belih ostao mu je posebno u sećanju, pošto u tom trenutku nije ni znao ko je Željko Obradović.
– Nisam znao šta me čeka. Kada su me kontaktirali odmah sam guglao da vidim utakmice i atmosferu i odmah sam znao da hoću da igram za Partizan. Agent mi je rekao da Željko hoće da igra sa mnom, ja sam samo rekao: ‘Ko’? Nisam znao tada ko je Željko. Rekao mi je šta očekuje od mene. Razumeo je mene i moju želju da igram u NBA ligi, ali rekao sam mu ako dođem, došao sam i igraću za njega. NBA ako se desi, desi se. Pomoglo je i što sam znao Dvejna Vašingtona, Sterlina Brauna, Frenka Nilikinu i pomislio sam da je to dobra grupa. Kada sam završio razgovor sa Željkom pogledao sam ko je i samo pomislio: ’Da, to je to, nemam šta da razmišljam.
Koliko je brzo postao prepoznatljiv u Beogradu, shvatio je već tokom prvih dana, iako još nije odigrao nijednu utakmicu.
– Ljudi ovde stvarno znaju i prate košarku. Dok sam se upoznavao sa Beogradom, vozio sam se sa spuštenim prozorima, uživao i stao na crveno svetlo. Pogledao sam levo i motorista pored je skinuo kacigu i obratio mi se: ‘Ti si Karlik Džons!’ Pritom, u tom momentu nisam odigrao nijednu utakmicu. Okej, znali su me zbog Olimpijskih igara, ali to me je baš šokiralo. Tu sam bio dva dana. Odem u prodavnicu ljudi me prepoznaju, u restoranu mi govore sledeći put sve na račun kuće i to mi je bilo ludo.
Penjaroja posle trijumfa Partizana: Povratak kapitena važniji od pobede
Govorio je i o neprijatnim situacijama tokom utakmica, kada su predmeti sa tribina leteli ka igračima.
– Nije me bilo briga. Ovo mi je treća godina ovde i video sam svašta. Laseri tokom bacanja, u kupu sam imao dva penala za pobedu. Gubili smo jedan razlike. Dok sam šutirao prvu, upaljač je proleteo ispred mog lica i promašio sam. Rekli smo sudijama, ali nije se ponovilo. Nisam mogao da verujem da je to prošlo. Od tad sam spreman na sve. Navikao sam na flaše i kovanice. Navijači oba tima to rade, ali mislim da ne razmišljaju dovoljno. Zamislite da pogode nekog koga nisu hteli ili igrača koji igra za njihov tim i povrede ga.
Osvrnuo se i na turbulentan period u Partizanu, odlazak Željka Obradovića i događaje koji su usledili.
– Kada sam se povredio nisam bio baš toliko uz tim, pa ne mogu mnogo da govorim. Imao sam štake i bilo je teško stalno biti tu. Ono što sam video jeste da je ekipa pozitivna. Frustrirana što gubi, ali atmosfera je bila okej. I Željko je bio takav, ništa drugačije se nije dešavalo. Bio je ljut naravno zbog serije poraza. Ne znam kada je sve krenulo po zlu. Posle svega, navijači su se okrenuli protiv nas, došli su na treningu i provalili u prostor gde treniramo. Bili smo uplašeni za bezbednost, odlazili smo u teretanu po tegove za slučaj da nam zatrebaju. Nismo želeli, ali mislili smo da ćemo morati da se branimo.
Džons je otkrio i kako je doživljavao odnos navijača prema ekipi nakon Obradovićevog odlaska.
– Ja sam bio na ‘drugoj strani’. Navijači koji bi me videli su mi želeli da se oporavim što pre, ali nisu tako reagovali na moje saigrače. Navijači su nam zviždali protiv Bajerna. Oni daju trojku, publika se raduje, mi damo trojku – publika zviždi. To je nešto najluđe što sam video. Razumem navijače i ljubav prema Željku, ali nismo ga mi izbacili. On je otišao. Tih dana svašta sam video na društvenim mrežama i bio sam ljut sve dok nisam pričao sa Željkom. Neću reći o čemu smo pričali, ali posle razgovora sam sve mnogo bolje razumeo.
Ipak, uprkos velikom rivalstvu, Amerikanac ističe da poštuje navijače Crvene zvezde, a posebno uživa u večitim derbijima.
– Obožavam derbije, posebno na strani. Volim tišinu. Da se razumemo, poštujem navijače Zvezde, kao i oni mene. Vide me na ulici, kažu da navijaju za Zvezdu, ali da vole da me gledaju. Razumem da vole svoj tim i cenim ih. Ne mrzim ni igrače Zvezde. Ne sviđaju mi se nešto mnogo, ali ih ne mrzim. Poštujem ih, imaju svoju priču, i oni su košarkaši. Volim derbije i to rivalstvo. Oba tima igraju srcem i volim kada pobedimo na našem terenu, ali slađe je na gostujućem. Tiho je na tribinama i onda 1.000 tvojih navijača bukvalno vrišti i to je neverovatno.
Za kraj, otkrio je i zanimljiv detalj koji najbolje oslikava njegovu privrženost crno-belima – izbegava sve što ima crvenu boju, čak i salvete u restoranima.
– Mislim da tako pokazujemo navijačima da želimo da budemo deo njihove kulture. Takav sam od početka. Ne prihvatam ništa crveno. Ne šaljite mi crveno srce. Šta god ima crveno na sebi, ne zanima me. Salvete u restoranu ne volim crvene nego tražim bele. Tako se uklapamo i pokazujemo da volimo što smo ovde. Nadam se i da igrači Zvezde ne vole ništa crno. Kada sam potpisao za Partizan okačio sam sliku na Instagram na kojoj sam u beloj majci na kojoj nešto piše crvenim slovima. Odmah sam dobio mnogo poruka u kojima su mi ljudi rekli da dobro izgledam, ali da ne nosim više to. I od tada – nema crvene boje.