Dođe kraj i ovoj 2018. godini. Što se tiče srpskog fudbala pamtićemo je kao izuzetno uspešnu zbog rezultata Crvene zvezde u Evropi, a ne treba zaboraviti ni podvig subotičkog Spartaka koji je uspeo da eliminiše Spartu iz Praga u 2. kolu kvalifikacija za Ligu Evrope.
Partizan nije mogao više od učešća u plej-ofu za takođe Ligu Evrope gde ih je sačekao, a potom i izbacio turski velikan Bešiktaš, koji je složićete se ipak bio preveliki zalogaj za crno-bele.
Ekipa Radničkog iz Niša nije razočarala, pošto je uspela da se domogne meča sa Makabijem iz Tel-Aviva, ali nije uspela da načini korak dalje i plasira se u naredno treće kolo kvalifikacija za već pomenutu Ligu Evrope.
Superliga nije najjače takmičenje u Evropi, nije ni najgore, ali to nam je što nam je. Mnogo kvalitetnih igrača je kroz ovu godinu prodefilovalo srpskom elitom, bilo je i onih koji su najavljivani kao velika pojačanja, a na kraju se ispostavilo da su daleko od toga epiteta.
Pa, ‘ajde da počnemo:
Dejan Meleg je u tim Crvene zvezde stigao kao zamena za Gelora Kangu koji je klub napustio u zimskom prelaznom roku, a tim Vladana Milojevića nije imao adekvatnu zamenu za njega. Očekivalo se da odigra onako kao što je znao u ekipi Vojvodine gde je sa velikim uspehom nastupao u dva mandata. Broj 8 koji mu je dodeljen svakako je navijačima ulivao još veću dozu sigurnosti i poverenja, a od njega nisu videli apsolutno ništa. Osim par mečeva u uvodnom delu sezone, ostatak je proveo uglavnom na tribinama i van protokola, sa retkim trenucima kada je svoju šansu vrebao sa klupe. Istina, dolaskom Čaušića nije mogao da se nada nekoj minutaži, a imajući u vidu da može da pokrije više pozicija u timu nije imao sreće pošto se u finišu razigrao i Ebisilio koji mu je da kažemo „direktan konkurent“ za mesto u timu. Ipak, njegova saga u klubu nije završena, pošto je i on sam izjavio da nema nameru da ide na pozajmice već želi da se dokaže u srpskom šampionu. Možda će odlazak Krstičića uliti dodatno samopouzdanje bivšem fudbaleru Ajaksa i Burse kako bi spremno dočekao prolećni deo prvenstva i na pripremama se izborio za svoje mesto pod suncem.
Džonatan Kafu, fudbaler koga navijači tima sa Marakane pamte po uništavanju crveno-belih iz 2016. kada je gostovao na našem najvećem stadionu sa timom Ludogoreca i prosto sam pobedio izabranike tadašnjeg trenera Miodraga Božovića u 3. kolu kvalifikacija za Ligu šampiona. Stigao je u redove srpskog šampiona kao zamena za Nemanju Radonjića koji je pojačao Marsej. Ekstaza i euforija koja je nastala prilikom njegovog potpisa pretvorila se u ogromno razočarenje svih zaljubljenika u fudbal. Osim što je golom debitovao protiv nejakog Radnika, apsolutno ništa više nije uradio za ovih par meseci u Crvenoj zvezdi. Milojević je poverenje uglavnom ukazivao Benu i Srniću, dok za Brazilca nije bilo mesta. Njegove partije iz bugarskog Ludogoreca brzo su bile zaboravljene i čini se da je u ovom timu ništa drugo nego višak sa velikim primanjima. Pozajmica iz Bordoa bi vrlo lako mogla da se prekine, ali prema rečima Zvezdana Terzića, na njegove usluge i dalje računa Vladan Milojević i pokušaće u narednom periodu da ga rehabilituje i pokuša da ga dovede u onu formu po kojoj je prepoznatljiv.
Nikola Stojljković je takođe pojačao redove srpskog šampiona ovog leta. Isti slučaj kao sa Kafuom – oboje su na pozajmicama, ali nešto više prilike za igru dobio je bivši napadač Brage i Čukaričkog. Partije iz vremena kada je nastupao za Brđane, a kasnije i za Bragu ne mogu da se porede sa mečevima kada je dobio šansu u crveno-belom dresu. Projektovan je da bude prvi špic, a već na prvom meču protiv Spartaksa u Letoniji je doživeo povredu u prvom poluvremenu meča i to kao da ga je potpuno poremetilo, pa je na kraju polusezone završio verovali ili ne kao četvrto napadačko rešenje. Svetla tačka Stojiljkovića može da bude jedino asistencija u Trnavi kada je Ben postigao zlata vredan gol u gostima protiv Spartaka kada je izborena evropska jesen. Dovoljno je reći da su ga „preskočili“ i Pavkov i Joveljić, a dovođenjem Boaćija poslednjeg dana prelaznog roka postalo je jasno da će Stojiljković svoju minutažu dobijati na kašičicu. Postigao je golove u Superligi, kao i Kupu Srbije, ali nedovoljno za plus kod navijača i javnosti.
Milan Jevtović je briljirao u dresu Borca iz Čačka, pogotovo u onom meču Kupa Srbije kada su Čačani na Marakani slavili sa čak 5:1. Kasnije se otisnuo put Norveške gde je pokazao da njegove partije nisu bile slučajne, a golovima i asistencijama skrenuo je pažnju na sebe i bio u beleškama mnogih evropskih klubova. Najbrža je bila turska Antalija koja je uspela da se domogne njegovog potpisa. Velika želja Crvene zvezde bio je i tokom zimskog prelaznog roka, ali do realizacije tada nije došlo, uprkos njegovoj ogromnoj želji da dođe u Beograd i tako se pridruži svom kumu Branku Jovičiću. Želja mu je na leto ipak ispunjena i on je zadužio crveno-belu opremu i bio najavljen kao veliko pojačanje na krilnoj poziciji. Međutim, tanko, tanko, tanko… Jedva da je dobijao priliku, dolaskom Simića izgubio je svaku šansu za mestom u prvoj postavi, a poneki ulazak sa klupe u finišu meča nije mogao da pokaže njegov kvalitet koji sigurno poseduje. Dva gola na osam mečeva jasno pokazuje da ume da bude pretnja za protivničke golmane, ali ostaje da se vidi kakvi su planovi sa njim u narednom periodu. Ko zna, Milojević je od mnogih igrača uspeo da izvuče maksimum, pa zašto ne bi i kod Jevtovića, ali za sada je definitivno da on nije pokazao ono zbog čega je doveden u crveno-bele redove.
Ričmond Boaći, dobro poznato ime vratilo se u Crvenu zvezdu samo dan nakon ulaska u Ligu šampiona. Zvezdan Terzić je „namazano“ otkupio napadača iz Gane za 2.5 miliona evra samo šest meseci pošto ga je prodao za 5.5 miliona evropskih novčanica. Očekivalo se da je to pravi potez i da će Ričmond opet briljirati u dresu kluba koji mu je prirastao za srce. Ali, povrede i loša forma koštale su ga toga da ne bude ni bleda senka onoga što je bio pre samo nekoliko meseci. Milan Pavkov je to iskoristio i preuzeo mesto prvog napadača, a Boaći je muku mučio sa povredama, pa je na trenutke kada je zaigrao u domaćem šampionatu podsetio na stare dane. Naravno, očekivalo se više u evropskim mečevima od tamnoputog napadača i zbog toga može da ide pod rubriku „promašaji“.
Rašid Sumaila, takođe fudbaler iz Gane je na Marakanu stigao kao izuzetno talentovan štoper. Kružile su priče kako je za njegove usluge bio zainteresovan čak i Arsenal, ali uprava kluba iz Ljutice Bogdana se ipak izborila za njegov potpis i dovela ga u svoje redove. Konkurencija u vidu Savića, Degeneka i Babića stavila ga je u drugi plan. Mečevi na kojima je igrao, uglavnom u Superligi, dali su veoma lošu sliku o njemu. Interesantan podatak je da je rezervni golman Zoran Popović više golova primio upravo od Sumaile nego od ostalih protivničkih fudbalera. Prvo veliki kiks protiv Voždovca kada je katastrofalnim pasom direktno spojio sa golom napadača Zmajeva kome nije bilo teško da završi akciju golom, a potom i u Kupu protiv TSC-a je potpuno nelogičnim potezom uspeo da zatrese svoju mrežu i ponovo prevari svog saigrača, golmana Popovića. Kako se priča u poslednjih nekoliko nedelja, Sumaila će skoro sigurno napustiti klub već ove zime i vratiti se u rodnu Ganu.
Juri Vakulko, ukrajinski Ozil, kapiten mlade reprezentacije, mađioničar sa loptom… Upravo tako je najavljivan početkom godine kada je trebalo da potpiše ugovor sa Partizanom. Očekivalo se da opravda hvalospeve i naslove po medijima, a umesto toga samo dva meča i 109 minuta u crno-belom sastavu. Miroslav Đukić se odlučio za usluge Armina Đerleka, dok je Vakulko svoju šansu čekao sa klupe i tribina. Do prilike nije došlo, a on je otišao na pozajmicu u kijevski Arsenal, pa postoji mogućnost da po eventualnom povratku u Beograd pokaže sve ono što nije uspeo u prvom mandatu.
Milan Smiljanić je doveden po treći put u Partizan u avgustu ove godine. Njegovo bogato evropsko iskustvo i poznavanje rada u Humskoj nikada nije bilo sporno, ali navijači su bili skeptični po njegovom povratku. Saša Zdjelar je imao prednost na njegovoj poziciji, kao i kasnije dovedeni Aleksandar Šćekić, pa se postavlja pitanje zbog čega je Smiljanić u klubu? Svega šest nastupa u polusezoni nisu ono što zadovoljava njegove epiteta. Da, tačno je ima 32 godine, ali ako je neko prošao sito i rešeto u crno-belom dresu to je on. Sećamo se čuvene konferencije posle derbija 2007. godine, njegovog gola u poslednjim sekundama meča protiv OFK Beograda 2011. godine, ulaska u Ligu šampiona u Briselu, ali trenutne struje i koncepcija igre trenera Partizana mu ne idu u prilog, pa ne bi bilo čudno da se već ove zime rastanu i Smiljanić potraži novu destinaciju za transfer.
Gabrijel Enake, desni bek iz Rumunije – je slobodno možemo reći nepravedno zapostavljen ove jeseni. Doveden je kako bi nadomestio „godine“ Miroslava Vulićevića i zauzeo mesto kraj desne aut linije i u početku je dobio šansu. Igrao u uvodnim evropskim mečevima, a dolaskom Zorana Mirkovića je sklonjen na klupu, a Nemanja Miletić se sa štopera prešaltao na njegovu poziciju. Problem je i u broju inostranih igrača na terenu u Superligi (maksimalan broj je tri u jednom momentu). Tako je i ostalo do finiša jesenjeg dela, kada je Enake ponovo dobio svoju priliku i golom na Banovom brdu protiv Čukaričkog, pa zatim novim pogotkom protiv Vojvodine u Humskoj potvrdio da nije igrač za klupu i tribine. I sam Zoran Mirković je izjavio kako je zadovoljan igrama rumunskog internacionalca. Odlazak je neminovan, pa se ovaj transfer može staviti na dušu trenera i uprave sa pitanjem zbog čega Enake nije dobio veću minutažu kada je u nekoliko navrata pokazao da zaslužuje mesto u timu i da može da pokrije više pozicija u timu.
To bi bilo to, ovo je naš izbor najlošijih pojačanja ove godine i pojačanja koja nisu opravdala taj epitet. Ukoliko vam je još neko pao na pamet i smatrate da nije zadovoljio Vaše i kriterijume kluba za koji navijate pišite nam u komentarima.