Kada smo sredinom novembra pravili analizu teškog poraza od Monaka u Beogradu, ukazali smo na to da je Crvena zvezda ostala bez duše, odnosno odbrane kao glavne komponentne filozofije Milana Tomića. Dva meseca kasnije postavlja se pitanje – da li je izostanak defanzivne reakcije posledica manjka koncentracije ili čiste nemoći?
Crvena zvezda se nije proslavila u dvorani Fuente de San Luis. Istina, gostovanje Valensiji može se lako podvesti kao možda i najteže u celom takmičenju. Slepi miševi zadržali su oreol nepobedivosti na svom parketu u Evrokupu, čime mogu da se pohvale samo još Unikaha, Andora i Uniks iz Kazanja. Crvena zvezda je snage odmeravala sa tri od četiri tima sa liste.
Utakmicu sa Valensijom odigrala je svesna ozbiljnih kadrovskih poteškoća. Četvorica standardnih članova startne petorke imaju muke s povredama ili su tek izašli iz dužih pauza. Branko Lazić nije bio prisutan u Valensiji, neće ga biti bar još dve ili tri sedmice. Majk Cirbes je igrao pod lekovima zbog povrede leđa. Bilija Berona je koleno mučilo i tokom utakmice, što se jasno videlo u nekoliko trenutaka i očigledno mu oduzelo prepoznatljivu mirnoću i sigurnost u šutu. Mohamed Faje je odigrao tek drugu utakmicu posle duže pauze zbog povrede skočnog zgloba i videlo se koliko mu nedostaje kontinuitet, a deluje kao i da u njemu postoji doza rezerve kada se uđe u neke ozbiljnije kontakte zbog straha od nove povrede. U sličnom momentu je i Aleksa Radanov, Filip Čović vukao je povredu kolena, dok Marka Kešelja nije bilo u timu zbog povrede leđa.
Crvena zvezda je imala realnih poteškoća. Mada, trener Milan Tomić je pre ukrcavanja na let za Valensiju poručio da ne želi da traži izgovore, već rešenja. Nije ga pronašao sinoć, mada je ukazao na to kako bi moglo da se dođe do istog.
“Odbrana nam je bila veoma loša, iako smo dobro otvorili utakmicu. Rekao sam igračima da ni dva minuta ne sme da nam padne koncentracija, a to se nažalost dešavalo“, poručio je Tomić posle utakmice, uz nadu da će ekipa pokazati reakciju već za sedam dana, kada Valensija dolazi u Beograd.
Koncentracija nije bila u padu dva, već bar dvadeset i pet minuta. Kada je jednom Crvena zvezda posustala posle dobrih deset minuta u uvodnoj četvrtini, sve je palo u vodu. Čovek preokreta bio je Sem van Rosom. Stari belgijski lisac znao je da eksploatiše protivničku odbranu, prvo iskustvom protiv Filipa Čovića, a onda i protiv Džoa Reglanda, kome odbrana nikada nije bila jača strana. Smestio je deset poena za šest minuta i jednom bitnom asistencijom pronašao žicu Metu Tomasu, koji je u meč ušao nešto sporije nego inače. Kroz tih šest minuta Van Rosomovog delovanja Valensija je minus od dva (21:23) pretvorila u plus od osam poena (38:30). Kroz tih 3.600 sekundi Zvezda je pokazala sve nedostatke, u oba polja. Crveno-beli su u određenim sekvencama delovali kao da ih je previše fascinirala Valensijina tipična igra brzih dodavanja, koja je poput noža sekla sve konce između odbrambenih linija. Van Rosom je znao kako da uspostavi pravi ritam kada je trebalo podići radnu temperaturu, što je na kraju donelo 22 asistencije na 92 poena i samo tri izgubljene lopte! Ovaj drugi podatak možda i najviše govori o tome koliko je Zvezdina odbrana bila pasivna, bez dovoljno fokusa i van pravog toka. Ostavilo se previše otvorenih šuteva za protivnika koji takve stvari ne prašta. Jednostavno, ma koju petorku da je Milan Tomić izveo na parket, ne bi bilo prave reakcije. Tako ni dobre napadačke sekvence, pogotovo nešto smirenijeg Reglanda, nisu mogle da naprave željenu razliku.
Padovi koncentracije, samim tim i potpuno odsustvo odbrane… To je nešto što se ponavlja iz utakmice, u utakmicu i to sve više postaje odraz nemoći. Pogotovo na gostovanjima. Počev od neobjašnjivog početka susreta sa Unikahom, kada Zvezdina odbrana nije postojala u početnih 12-13 minuta utakmice, što su Gjorgi Šermadini i Matijas Lesor iskoristili da probiju sve barijere u reketu, preko neshvatljivih padova u drugoj i trećoj četvrtini u Ulmu, do utakmice u Breši, kada je Zvezdina odbrana počela da „beži“ od dotad uspostavljenih principa.
Crvena zvezda je u poslednjih šest evropskih gostovanja primila čak 509 poena. To je u proseku bezmalo 85 poena po utakmici. Šta se desilo sa odbranom koja je uvodnih pet utakmica Evrokupa dozvoljavala svega 69 poena, tada najboljom u takmičenju?
Druga stvar je napadački kontraritam u kojem su najbolji Zvezdini igrači sve češće. Primera radi, kada je Valensija uspela da „provali“ Zvezdinu napadačku kombinatoriku igre iz pik’n’rola i tako zaustavi dobar početka Džoa Reglanda i Majka Cirbesa, sve se pretvorilo u potragu za individualnim rešenjima i ispucavanjima, bez ijednog dobro skrojenog napada. Dugo se tražio isključivo Stratos Perperoglu, pogotovo u drugoj i delom treće četvrtine. Grk je na veliko iskustvo uspeo da izvuče nešto, ali nedovoljno za ostanak na pravoj ruti. On, pisali smo već o tome, ne treba da bude prva opcija u napadu, već neko ko će doneti prevagu u ključnim trenucima.
Mnogo je stvari o kojima će Milan Tomić morati da razmišlja, a uskoro se otvara i nova sezona lova na trofeje…