Foto: FK Crvena zvezda
Govorio je u šestoj epizodi serijala „Ultras – Timina priča“, nekadašnji vođa Delija – Zoran Timić, o gostovanjima posle sankcija, Obilićevom Arkanu i neprijatnom telefonskom pozivu, Aci Radoviću…
– Imali smo manjih gostovanja posle sankcija, konkretno Ksamaks mi pada na pamet. Zbog viza je nas 10 otišlo tamo, i tada smo prvi put videli švedski sto. Domaćini su pripremili tu hranu za određen broj gostiju, ali smo mi za 10 minuta doslovno sve pojeli. Ipak, prvo veće gostovanje bilo je protiv Kajzerslauterna. Tada su išla dva autobusa, a i tu je bila neka peripetija oko viza. Morali smo zbog toga da menjamo autobus, a vozio nas je neki čovek od Mađarske do Kajzerslauterna. Tom Mađaru baš i nije bilo jasno odakle beogradskim navijačima toliko novca da na pumpama kupuju i ono što im treba i ono što im treba. No, posle nekog vremena je shvatio da oni to ne kupuju, nego da pozajmljuju, sa željom da plate neki drugi put. Kako je vreme prolazilo, i kako je alkohol počeo da radi svoje, u tom autobusu je nastao horor za vozača. Zelja je sedeo iza njega i megafonom mu pričao ceo put na uho. Divljalo se po autobusu koji je bio zaustavljan više puta zbog krađa od strane policije, ali je zaista postojao „strah“ da će nas ostaviti u Kajzerslauternu. Psovao nas je sve vreme, i Ciga koji je znao mađarski je rekao da nije smeo da prevede ono što je ovaj pričao, jer se to ne bi završilo dobro po njega. Rekao je posle da nikad više neće voziti Srbe.
Posle dvomeča sa Kajzerslauternom, usledile su utakmice sa Barselonom kada je nekoliko navijača uhapšeno zbog baklji.
– Barselona je bila divna prilika da se ode na veliko gostovanje i doživi atmosfera „Kamp nou“. Išli smo avionom i sećam se da je postojala informacija da kontroli leta štrajkuju i da je moguće da ćemo sleteti u Francuskoj. Bili smo očajni, jer vremenski ne bi uspeli da stignemo do tamo, a nismo imali ni vizu. Dok smo leteli, rešio se problem i stigli smo u Barselonu. Stadion je ogroman, na pet nivoa, mi smo sedeli skroz gore, i doslovno su nam fudbaleri izgledali kao mravi. Pred početak utakmice, stadion je bio praktično prazan i onda su odjednom svi ušli. To nas je zbunilo, ali oni valjda imaju mnogo ulaza koji su odvojeni. Zapalili smo baklju, policija je ušla na tribinu i uhapsila dvojicu naših. Mi smo na aerodromu rekli da ne idemo dok ne puste naše, a lokalnoj policiji baš i nije bilo svejedno. Posle natezanja, obećano nam je iz kluba da će našim drugarima pružiti svu pravnu pomoć. U revanšu u Beogradu smo napravili fantastičnu koreografiju na četiri tribine, hteli smo da to bude nešto što do sada nije viđeno. I uspeli smo.
Besana noć u Helsinkiju i žalba poslata UEFA.
– Za Helsinki je bio dogovor da idemo avionom s upravom i tu je bilo svega. Nije se svidelo ljudima iz uprave što se u avionu pilo, pušilo i duvalo. Kad smo stigli u hotel, u toku te noći smo zaista bili bučni. Ujutru za doručkom je došao generalni sekretar Miša Marinković i rekao da su iz hotela zvali i čak prijavili UEFA da je hotel demoliran, uz neke neistine da smo izbacivali krevete kroz prozor. Zaista nije bilo tako, ali bili smo bučni, to ne sporim. Digla se frka, i dogovor je bio da čarter dođe po nas. Pojavio se čarter sa 50 civila, svi momci u treningu, te smo povezali da su to policajci. Kasnije su nam rekli da su njih specijano zvali, jer navodno niko nije mogao da nas smiri. Rezultat svega toga je da nam uprava za Ekeren nije obezbedila vize.
Posle utakmice sa Ekerenom u Beogradu je ukradena zastava „Ultra bojs“.
– Posle utakmice sa Ekerenom u Beogradu, pokupili smo transparente i ostavili u jednoj prostoriji da se osuše, jer je bilo nevreme. Sutradan me je zvao momak iz Ultra bojsa i pitao gde je transparent, ja sam mu rekao da dođe do portira i da kaže da sam mu ja rekao da uzme zastave. Kada je došao, zastava nije bilo. Brzo sam došao i ja tu i shvatili smo da se nešto loše desilo. Vrlo brzo smo saznali da su došla dvojica grobara, rekla da sam ih ja poslao i odnela transparente. Brzo se saznalo ko je to uradio, jer su se dosta hvalili oko toga. Mi smo se skupili, otišli do Agencije koja je na njihovoj južnoj tribini, ali su oni pobegli tad. Vratili smo se za sat vremena, oni su u međuvremenu zvali policiju, ali smo stigli da im poručimo da vrate transparent, inače će biti problema. Ubrzo je došao jedan od viđenijih grobara i doneo nam zastavu uz reči: „Da sam se ja pitao ne bi to bilo ovako. Sada imate jednog neprijatelja manje“. Mi smo ubzo spalili tu zastavu, jer je oskrnavljena bila time.
Prisetio se i ispaljivanja raketa kojih je bilo na obe strane.
– Bio je to košarkaški derbi, a trener nam je bio Amerikanac. Neki igrač Partizana je dao trojku i okrenuo se ka tribini kada je nastao haos. Krenula je tuča sa policijom, a nestalo je struje u hali, da bi u jednom trenutku bila ispaljena raketa sa naše tribine. Pretrnuo sam, jer sam znao da udarac rakete u nezgodno mesto može da usmrti osobu. Pogodila je nekog dečka u ruku, koji je bio zvezdaš, ali nije uspeo da uđe na našu tribinu. No, godinu dana kasnije je bio fudbalski derbi na Partizanovom stadionu. Posle gola Partizana, grobari su ispalili četiri rakete i jedna od njih je udarila u zemlju i završila na tribini. Tada se videla mala vatra, nastalo komešanje, došla su bolnička kola koja su odnela momka, a on je preminuo. Bio je to Aca Radović iz Opova, momak koji je mnogo voleo Zvezdu, ali nije bio iz ultras priče.
Arkanova velika želja je bila da bude „vlasnik“ Zvezde.
– Arkan je nama kupovao baklje i pomagao novačno, ali nam je otišao iz vidokruga kada je preuzeo FK Priština. Mislim da je njegova najveća želja bila da uđe u upravu Zvezde, da bude predsednik kluba ili „vlasnik“. To rukovodioci Zvezde nisu hteli da dozvole i on je bio ogorčen. Preuzeo je potom Obilić i na dobro poznat način, koji nije bio pošten, osvojio titulu prvaka. Bilo je ružnih skandiranja protiv Arkana, zvao nas je na sastanak i rekao da je svestan da nismo mi to potencirali, ali da neće tolerisati da sluša kako ga vređa tribina. Obilić je trebao da igra Kup šampiona tada i Arkanova želja je bila to bude na Marakani. Stupio je u kontakt sa rukovodstvom, a mene je Cvele zvao na sastanak. Hteli su da prebace priču da smo mi zabranili Arkanu tu da igra, ali smo rekli da ne želimo „vruć krompir“ i da to moraju sami da reše. Cvele je sazvao konferenciju i novinama je izašlo – Delije ne daju Arkanu da igra na Marakani. Zvao me je njegov telohranitelj, uz napomenu da je Željko veoma ljut i da hoće da nas vidi. Nije mi bilo prijatno. Našli smo se s njim, bilo je tu još nekih opasnih momaka poput Skoleta, koje ja nisam ni prepoznao tada, jer nisam iz te priče, nego su mi rekli, ali je Arkan odmah opustio atmosferu. Rekao je da nas je doveo ovde samo da nam pokaže kako nas iz kluba uvaljuju u probleme.
Dvomeči sa Rotorom i Mecom…
– Posle su usledeli Rotor i Mec. Kada je reč o Rotoru, mislim da u životu nisam video toliko policije na tribini. Kada smo krenuli autobusom sa stadiona, neko ga je pogodio kamenom, a dvojica naših su istrčali i tu je usledila tuča. Što se Meca tiče, bilo je koškanja sa publikom, a potom i sa redarima. Mene je kamera direktno snimila u tom TV prenosu kako se svađam s jednim redarom. Baš blamantna situacija, pogotovo jer su zvali moju ženu – tašta, kuma i ispitivali da li sam dobro. Ona naravno nije bila u toj priči, nije imala pojma šta se dešava.
Jedna tuča sa grobarima je trebala da bude i snimljena.
– Ideja je bila da se raštrkamo u parku i da ja budem taj koji će da snimi tuču. Zakasnili smo pola minuta, snimili smo samo kraj te tuče. Krenuli su naši i kad su stigli do severa JNA, grobari primetili, pa je prvis usret bio na platou zapadne tribine. Došli smo do juga, uletela policija, razdvojila nas, a grobari se razbežali. Glatka navijačka pobeda za nas.
Šesta epizoda: