FOTO: TELEGRAF
Dragan Džajić je trenutno najveća živa legenda srpskog fudbala kada se pogleda igračka karijera, ali i karijera rukovodioca. Utisak je da se njegovo ime u poslednje vreme olako uzima u usta, bez poštovanja i priznanja za sve što je uradio za svojih 77 godina.
Svojevremeno je bio najbolji igrač Evrope, a jedan od najvećih fudbalera svih vremena – Pele je zahtevao da upravo protiv Draga Džajića odigra oproštajni meč u karijeri. Nakon ove činjenice, ne treba trošiti reči o Džaji kao igraču. Kada se okrenemo na njegovu karijeru sa pozicije rukovodioca, dovoljno je reći da je imao najveću ulogu u sklapanju tima koji je pokorio prvo Evropu, a onda i svet.
Čovek koji se suprotstavio ovakvoj legendi jeste Nemanja Vidić, za koga je pitanje da li bi dostigao svoj vrhunac da nije upravo Dragana Džajića. Doduše, o fudbalskoj karijeri jednog od najboljih štopera u istoriji Premijer lige, takođe ne treba trošiti reči, ali postavlja se pitanje, otkud se stvorio popularni Vida nakon toliko godina od „kačenja kopačka o klin“ da nas ubeđuje kako se loše radi u srpskom fudbalu i kako on ima „džokera u rukavu“ za sve probleme. Kada podvučemo crtu, možemo konstatovati da je vreme u kojem je Vidić kao golobradi momak gradio karijeru u Crvenoj zvezdi bilo teže za domaći fudbal nego sada. Sama činjenica da je Srbija zahvaljujući dobrim rezultatima na klupskoj međunarodnoj sceni dala direktnog učesnika u Ligi šampiona (prvi put posle 22 godine), dovoljno govori. Sa druge strane, reprezentacija se po prvi put od 2000. godine plasirala Evropsko prvenstvo.
Postavlja se pitanje, šta tačno Nemanji Vidiću smeta i šta on želi da „reši“? Ono što je postigao, jeste samo omalovažavanje Dragana Džajića od strane laika, koji površno prate sport u Srbiji. Legenda kao što je Vidić, nije smela to sebi da dozvoli.