Foto: Getty Images
Nisu završene Olimpijske igre, naši predstavnici i dalje imaju šansu za medalje, ali je većina njih neslavno završila nastupe, te se od žetve medalja Srbija mora zadovoljiti sa jednocifrenim brojem, a učinak u Tokiju se po svemu sudeći neće nadmašiti.
Prvo da krenemo od onog dugo čekanog takmičenja, 24 godine je Srbija čekala momenat da sa svojim trobojkama sedi uz TV i navija za svoju reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Nije bilo euforije, po uzoru na Katar 2022. godine odlučila je javnost da ne diže “orlove” u nebesa, ali da se potajno nadaju uspehu.
Bilo nje ili ne, učinak je ipak bio isti. Razočaravajuć nastup izabranika Dragana Stojkovića Piksija, toliko loš da su mesec dana novinarske rubrike bile pune naslova o Fudbalskom savezu Srbije, selektoru, čelnicima, pa i samim fudbalerima. Čast izuzecima, nema ih mnogo aludiramo tu na Rajkovića, Pavlovića, Milenkovića… sve one koji su ovaj neuspeh učinili iole podnošljivijim.
Poraz od Engleske, remi sa Slovenijom izboren golom iz kornera u 95. minutu, a potom mlaka predstava u duelu protiv Danaca, koji je morao da se dobije kako bi “orlovi” otišli u nokaut fazu. Statistika kaže sjajno: primili smo samo dva pogotka, ali ona druga kaže katastrofa: dali smo samo JEDAN. Pored brojnih pokušaja odgovornih ljudi da se to podvede pod zadovoljavajuć rezultat, očekivanja su bila jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo.
Počele su zatim Olimpijske igre, džudisti, atletičari, veslači i mnogi drugi su bili u centru pažnje. Nisu spomenuti strelci, koji su ispunili očekivanja i doneli ono najsjajnije odličje kada su u finalu Damir Mikec i Zorana Arunović okrenuli protivnike iz Turske i dočekali “Bože pravde” u suzama. Ipak, ostali nisu doneli medalje. Džudisti su bili blizu, Milica Žabić je ostavila najjači utisak i borila se za bronzu, da bi u ekipnom delu zabeležila sve tri pobede. Borili su se Majdov, Perišić i ostali predstavnici Srbije da donesu to dugo čekano odličje, ali nisu uspeli.
Nadali smo se da ćemo u atletici pored velikih očekivanja od Ivane Španović, koja na ove Igre dolazi rovita posle povrede, dočekati medalju Angeline Topić. Nije joj se dalo, povreda koja je sprečila nastup u finalu boli celu naciju. Pokazala je ogromnu hrabrost naša talentovana skakačica u vis, prebrodila kvalifikacije, ali zglob nije izdržao…
Sve u svemu, ostaje nada košarkaši, košarkašice, odbojkašice, basketaši, vaterpolisti. Nije krenulo sjajno za neke od njih, imaju vremena još da poprave utisak i dođu do borbe za medalju.
Naravno, na kraju vredi napomenuti drugu medalju, onu najdražu srpskoj javnosti. Novak Đoković je preskočio taj najveći stepenik i nakon četiri neuspeha se domogao finala, a u finalu protiv Alkarasa će imati priliku da se popne na Olimp svetskog sporta i zlatom zacementira mesto u besmrtnima.
Kako god se završilo ovo takmičenje, jedna stvar je sigurna – ponovo su očekivanja pobedila realnost. Da li je do javnosti ili trenutnog kvaliteta sporta ne znamo, ali se nadamo da ćemo u budućnosti imati priliku još više da se radujemo uspesima naših sportista.