Bez konkurencije Srbija je protiv Švajcarske u Leskovcu odigrala najbolji meč u poslednje tri godine, još od one noći u Lisabonu. Čak i da je rezultat otišao na drugu stranu, bilo je vidljivo da je selektor Orlova Dragan Stojković Piksi promenio naivan i uporan stav kako bi pod njegovom šapom trebalo da izgleda reprezentacija Srbije. Čak do te mere da je naš nacionalni tim, bez obzira na inferiornost u posedu lopte, prvi put izgledao kao ekipa sklepana po zahtevima modernog fudbala.
Bilo je potrebno mnogo vremena nekada velikom igraču, čak i previše, da se preštalta iz uloge fudbalskog genijalca koji je sinhornim pokretima i vanvremnskim driblinzima mamio uzdahe širom Starog kontinenta, do istinskog stratega jednog tima. Dobro i ranije je bilo velikih utakmica pod Draganom Stijkovićem, koji je nesumnjivo, gledajući samo rezultate, najbolji selektor Srbije od osamostaljenja (odveo tim na dva velika takmičenja). Ali bilo je tu i mnogo taktičke nediscipline, naivnog verovanja da će mu neko držati stranu samo zbog harizme i povremenih samoubilačkih ideja da se igra fudbal na gol više.
Tačno je da su mečevi u Kataru reprezentacije Srbije izgledali kao vatromet, poslastica za neutralne posmatrače, ali bili su idealan poligon za polaznike trenerskih škola kako ne treba da se igra na velikim takmičenjima. Uostalom, Srbija je bila i unikat i po tome što je primila dva gola iz kontre protiv Kameruna, iako je u drugom kolu Mundijala u Kataru imala dva gola prednosti.
Sve nasuprtom tome Srbija je demonstrirala u sudaru sa Španijom, a potom sama sebe nagradila u meču sa godinama nedostižnom Švajcarskom. Razbio je svoju iluziju i življenje u prošlosti Dragan Stojković, ponetirao odlukom da igra njegovog tima bude uokvirena brojnim taktičkim i defanzvnim zadacima. Nije bilo lepo gledati Srbiju u niskom bloku u prvih 20 minuta, ali je bilo jedino realno, uzimajući u obzir talenat Švajcarskog veznog reda na čelu sa Granitom Džakom. Nije bilo uopšte inspirativno vbideti Srbiju kako čeka kontre, ali je bilo – legitmno i svrsishodno.
U tom oktagonu, gde je bilo važno preživeti švajcarske napade (pre toga i španske), stvorila se neobična hemija unutar tima. Štoperski trio u sastavu Milenković-Eraković-Pavlović odigrao j eperfektnu utakmicu, kao da od pionira dejstvuje zajedno. Veljko Birmančević je defanzivne reakcije prosllavljao kao gol, na posletku Aleksandar Mitrović je na prepoznatljiv način sve do zasladio. Nismo gledali Srbiju u stavu skupljne pesnice prilično dugo. Kao što smo napisali, još od onih prvih kvalifikacija i Piksijevog medenog meseca u Lisabonu.