Crveno slovo u kalendaru svakog partizanovca. Prošle su tačno 22 godine otkako se pojavio na našim terenima. Vetrovit dan, ni nalik ovom u kome miholjsko leto milije Srbiju. Grobari smrznuti na brdašcetu iznad gola na jugu. Pevaju. Ne dotiče ih zima, toplo im je oko srca, jer njihov tim svaki čas napada i puni mrežu nedoraslog rivala. Ko se tog 26. oktobra 1996. zadesio u Čačku može da se podiči da je prisustvovao istoriji ovdašnjeg fudbala.
Debitovao je Saša Ilić.
U tom trenutku 19-godišnjeg vezistu, u utakmici protiv Borca u okviru 11. kola prvenstva Jugoslavije, na igralište je, pri rezultatu 6:0 (na kraju bilo 10:0), poslao Ljubiša Tumbaković umesto još jednog znamenitog veziste, Ivana Tomića. I zauvek promenio krvnu sliku kluba iz Humske 1 koji je tog subotnjeg popodneva dobio kapitena za večnost. Naravno, tad nije nosio traku. Štaviše, nije ni broj 22, po kome će tek kasnije postati prepoznatljiv, već je plesao u dresu sa brojem – jedan!?
Bila je to prva i jedina Ilićeva utakmica za crno-bele u sezoni okončanjoj osvajanjem titule. Narednu je odigrao na početku sledeće, takođe kao rezerva, promenivši tok susreta sa zagrebačkom Kroacijom u kvalifikacijama ua Ligu šampiona, upisivanjem asistencije Draganu Isailoviću za beogradskih 1:0.
Otad do danas, prema klupskoj evidenciji, skupio je 863 utakmice za Partizan, potpisao se ispod 240 golova, osvojio 11 pehara državnog prvaka i šest kupova, ali je jednako važan njegov doprinos nevidljiv u statističkim kategorijama, pošto je (p)ostao uzor velikom broju mladića, večito je omiljen među saigračima, navijačima, sportskim radnicima, a i protivnici često za njega kažu ono što se čuje sa tribina:
„Jer je Sale samo jedan…“.
P. S. Iz sadašnjeg sastava, Svetozar Marković, Zlatan Šehović, Luka Cucin, Armin Đerlek i Jovan Kokir nisu bili ni rođeni kad je Saša Ilić debitovao za Partizana, dok je baš na taj svet ugledao Danilo Pantić.
LAJKUJTE NAŠU STRANICU I PRATITE VESTI IZ SVETA SPORTA!
