Kako sada izgleda Mitrogol? Teško je opisati na pravin način. Kao igrač koji ne prašta greške, kao čovek neverovatne snage, uvek izgara za dres i rešeta mreže u seriji. Njega se sada plaše svi protiv kojih Srbija igra.
Gledajući ga kako vuče po trojicu odbrambenih igrača na leđima, prosto se pitamo šta to jedete?
– Ih, jedem sve! (smeh). Šalim se malo naravno. Realno, ja nisam brz fudbaler i snaga je moja prednost. I trudim se da je koristim na najbolji način. Da čuvam loptu i uključujem saigrače i u igru, ali i da primim igru na sebe. Jednostvno, to je moj posao i to su neki moji kvaliteti. Recimo, to se dobro videlo na utakmici protiv Crne Gore, gde teren nije bio baš najbolji i nije moglo da se igra na zemlji, nisko – kaže Mitrović za „Blicsport“.
Dakle, obrni-okreni, Vi ste uvek kec iz rukava?
– Ja sam u stvari jedna opcija koja uvek pruža izlaz, posebno defanzivcima u teškim trenucima pruža odmor, da dođu do daha. Selektor i saigrači znaju moje karakteristike, gde sam najjači, i uvek pokušavaju da iz mene izvuku maksimum. Moram da naglasim da je cela ekipa igrala u Crnoj Gori odlično i beskompromisno. I iz takve igre uvek iskoči pojedinac koji odlučuje, u ovom slučaju sam to bio ja.
Gledajući Vašu sirovu snagu i volju, neodoljivo podsećate na superheroja Hulka?
– Ma da, ja Hulk (smeh). Sad ste me zatekli. Drago mi je što tako mislite o meni. A ja obećavam da ću da nastavim da radim istim, čak i jačim tempom, i da koristim svoju snagu do daske.
Sa dva plotuna srušili ste crnogorske „sokolove“, pa vas je publika u Podgorici častila pokojim zviždukom?
– Bilo je u nekoliko situacija zvižduka kada bih jače ulazio u duele, ali to je normalno. Tako bi verovatno bilo i u Beogradu. Jednostavno, bodrili su svoju ekipu. Nemam nikakvu zamerku na atmosferu, nije bilo provokacija, sve je bilo fenomenalno, čak smo veče pre utakmice bili u gradu.
Mitrović je vodeći gol postigao iz penala iako se nije očekivalo da će on da ga izvede.
– Jednostavno, osećao sam da ću da postignem gol i molio sam Tadića da mi prepusti izvođenje penala. On je taj koji šutira jedanaesterce, bio je i naš kapiten na meču, ali mi je prepustio penal kada je video koliko je daleko to otišlo. Mnogo sam mu zahvalan – ističe Mitar.
Dugo su posle utakmice naši reprezentativci ostali na stadionu pod Goricom otpozdravljajući navijačima na tribinama. A dres Mitrovića? On je otišao u ruke oca i sina iz Bara, koji su navijali za „orlove“, i koji su žarko želeli od Mitra dres na dar. I dobili su ga.