Kraj maja 2017. godine – Partizan u posedu ima duplu krunu, više nego respektabilan tim sa izuzetno kvalitetnim strancima, pažljivo praćenim i selektiranim, te najboljim domaćim igračima, ima složne i odane navijače, spremne da navijaju i iz parka pored stadiona, jer shvataju da se borba za trofeje ne vodi samo na terenu, da je momenat za klub više nego važan i da je “Tango smrti” uveliko počeo…
Početak novembra 2018. (dakle godinu i po kasnije), Partizan je ostao bez takmičenja u Evropi, treći je na tabeli, sa 13 bodova manje od večitog rivala – upravljački, organizaciono i finansijski u brišućem padu, sa timom u kome je, ako izuzmemo Sašu Ilića koji je na zalasku karijere i ne želi više da igra, jedini fudbaler kvalitetom dostojan crno-belog dresa – golman Vladimir Stojković.
Na tribinama su tri (plus) frakcije navijača, svako peva svoje pesme, vodi neku svoju politiku, menjajući stavove iz sedmice u sedmicu i ima različite ciljeve zašto dolazi na stadion, ispunjavajući “kvotu” od 1.500 duša, očito mazohistički nastrojenih ka antifudbalu.
TRENER NIJE I NE MOŽE DA BUDE KRIV
Suma sumarum, već na početku sezone je Kup Srbije naknadno određen kao primarni cilj, jer je sve ostalo već izgubljeno. I, pitanje je šta u trenutnom “vakumu” može da se učini, ispravi, popravi, kako bi se zaustavilo dalje poniranje. A, da to, naravno, ne podrazumeva smenu trenera, jer Zoran Mirković nije, niti može da bude kriv što se od materijala, čije ime hartija na trpi – ne pravi pita.
Prihvatio se posla kada niko drugi nije hteo (a pričalo se sa mnogim trenerima), pošto se i sa smenom Miroslava Đukića kasnilo dobra dva meseca, nije selektirao, niti pripremao ekipu koju vodi. Sve i da je ponekad pogrešio u proteklom periodu, Mirković iz tima kojim raspolaže, sa limitima od samo dve ili tri rotacije, izvlači više od maksimuma i zato niko u Partizanu nema pravo da ga iskoristi kao “kišobran” za sopstveno sakrivanje.
SPORTSKI SEKTOR DA ZASUČE RUKAVE
Sportski direktor Ivica Iliev je tri godine u Partizanu i u ovom momentu je verovatno najviše na udaru pristalica crno-belih, ali i dela Uprave kluba, koji smatra da je ugrožen zbog slabih rezultata i već duže vreme traže njegov odlazak. I sam je nedavno priznao da njegova odgovornost postoji, a najavio je i odlazak iz kluba ukoliko se na kraju sezone ne osvoji šampionska titula.
Došao je u klub krajem oktobra 2015. u nevreme, kada su svi okretali glavu od uloge sportskog direktora u Partizanu. Okupio tim ljudi koje zna od detinjstva i kojima veruje, zasukao rukave i počeo da sklapa kockice. Razleteli su se po Srbiji, regionu, svesni da tim koji su zatekli nije konkurentan. Bez sujete, upliva i nametanja sa strane (a bilo je pokušaja, pa su i neki tadašnji čelnici izbacivani iz kancelarije), trud i rad su, za početak, iznedrili trenera Ivana Tomića, uz pomoć koga je osvojen trofej Kupu i ostvarena veoma bitna tranzicija tima, koju je kasnije nadogradio Marko Nikolić.
Ipak, posle osvajanja duple krune negde je debelo zapelo. Tim saradnika se iznenada rasuo, a osećaj moći izgleda poljuljao skromnost, koja je i donela sve te uspehe. Angažovanje Sejdube Sume za milionski iznos kao da je vezao ruke sportskom sektoru, jer su, od čistačice do čelnika kluba, svi u Partizanu mesecima, što krišom, što javno, govorili da je klubu time namaknuta “omča oko vrata”. Nažalost, nije bilo daleko od istine.
KRUCIJALNE GREŠKE POSLE DUPLE KRUNE
Čini se ipak da su greške u koracima načinjene nešto ranije i one su sigurno dovele Partizan u trenutnu poziciju. Pre svega se zakasnilo sa ponudom Marku Nikoliću za obnavljanje ugovora, jer se čekao epilog borbe za titulu. I, umesto da se obezbedi trener na duge staze, vest da je Nikolić “digao sidro” i otišao u Mađarsku razbucala je slavlje povodom osvajanja duple krune.
Druga, ali ništa manje katastrofalna greška se dogodila u prelaznom roku istoga leta. Partizan je iznenada promenio trenera, ali i odstupio od kriterijuma za angažovanje fudbalera. Ako je prodaja Nikole Milenkovića bila neminovna za egzistenciju, neke druge su svakako morale biti sprečene (Leonardo, Đurđević, Mihajlović, kasnije i Vlahović i Everton), jer su alternative zarađivale više, a kvalitetom i rezultatima doprinosile znatno manje.
Kao kruna svega, došlo se do toga da pojedini igrači dolaze posle urgencija raznoraznih “savetnika” sa moćnim zaštitnicima u klubu (sa debelom platom i višestrukim “preletanjem”), da sumnjivi stranci dobijaju ugovore posle proba koje nisu ni prošli, da se igrači u četvrtoj deceniji života nagrađuju produžetkom saradnje, posle čega budu “izbrisani gumicom”, ali ostanu na platnom spisku, te da jedini skauting u odabiru pojačanja budu klipovi sa “ju tjuba”.
Minulo leto je trebalo da donese zaokret, ali je umesto toga očito donelo još veću – diobiozu.
Zato je Partizan, ako izuzmemo more sudijskih grešaka na štetu crno-belih, trenutno tu gde jeste, u situaciji da se zadovoljava “mrvicama”, danima živi na krilima remija u večitom derbiju i sudijskoj nepravdi na tom meču. Bez kvalitetnog tima, bez lidera na terenu, bez igre i ideje. Kada tome dodate i odsustvo sreće, koja se opet zaslužuje delima, a ne neradom, jasno je zašto su crni oblaci iznad Humske.
UPRAVA DA STAVI PRST NA ČELO
“Gospodo, hitno nam je potreban novac za prelazni rok, do sutra svi da uplatite 500.000 evra, kako bismo kupili igrače i oformili tim” – tako se davne 2007. godine Tomislav Karadžić obratio svom Upravnom odboru, kojim je rukovodio u Partizanu. Mislite li da se neko oglušio o naredbu?
To je ono što danas nedostaje Upravi crno-belih, uz ogradu da su generalni direktor Miloš Vazura, predsednik Milorad Vučelić, pa i potpredsednik Vladimir Vuletić, svojim ličnim kontaktima nekoliko puta obezbedili novčane pozajmice u teškim momentima.
I, ne samo to, jer novac dolazi i prolazi, nedostaje bolja selekcija saradnika, čvrst stav kakav su imali u sezoni kada je osvojena dupla kruna, kada se klub borio na više “frontova” pod velikim pritiscima, sa velikim nepravdama. Borio i izborio.
U ovom trenlutku deluje da Partizan više nema “pravo glasa” u srpskom fudbalu, nema moć i uticaj koji ga je krasio, nema stav prilikom nepravdi (a bilo ih je i te kako) i bez borbe miri sa činjenicom da svako može da dođe i “očerupa” šta mu je potrebno ili za račun nekog drugog. Oglašava se samo jedan čovek – potpredsednik Vladimir Vuletić, koji je zbog toga žrtva i rivalskih, a od juče i sopstvenih navijača, dok ostali kao da čekaju nečiju milost.
Tri pomenuta čelnika i dalje imaju svoje važne uloge i, kako juče reče počasni predseednik Ivan Ćurković za Telegraf – sigurno vole Partizan, ali su se izgleda okružili lošim saradnicima i sami upali u začarani krug. Ljudima koji klimaju glavom i tapkaju po ramenu, “šlepujući” se uz ime Partizana, a “nakotili” su se iznenada baš posle velikog uspeha. Biznismeni sa “zašinevim džepovima”, metuzalemi na “liniji” sa raznoraznim Službama, dušebrižnici koji prenose abrove po hodnicima u Humskoj, obaveštavajući ko je blizak vlasti, a ko sedi sa opozicijom.
Svi oni danas “vole” Partizan i daju savete, mešaju se u odluke i žele da se pitaju, kao da im je klub ostavio deda u nasledstvo. Ali se, za razliku od Karadžićevih saradnika, ne hvataju za džep (bar ne za svoj) da pomognu i lako će se prestrojiti u slučaju bilo kakve naznake promene vlasti u klubu. Zato je i na tom nivou potreban ozbiljan zaokret, neko ko Partizanu doneti i finansijska sredstva i novu energiju, iskreno mišljenje i želju da zaista pomogne bez želje za ličnom koristi. Ovako ako se nastavi – sluti na propast.
NAVIJAČI – PRIČA ZA SEBE
Od “Tanga smrti” i ponosnog kortea ulicama Beograda do – tri (plus) frakcije. Svidelo se to nekome ili ne, navijačka scena u Humskoj nikada nije bila gora. Utakmice gleda od 1.500 do 2.000 ljudi, podeljenih, međusobno sukobljenih, od nedavno usmerenih i na rušenje aktuelne Uprave.
Svi oni koji su 2017. godine prepoznali momenat, punili stadion, navijali i iz parka u Humskoj, sada su raslojeni i posvađani, okrenuti samo sebi i grupi kojoj pripadaju. Ko je umešao prste, kome nije odgovaralo da Partizan ima “kritičnu masu” iza sebe, punu južnu tribinu, da prkosi u teškom vremenu? Mnogo pitanja, koja navode na razmišljanje i vode u smerovima koji se graniče čak i sa teorijama zavere.
Ipak, jasno je da nisu čista posla i da trenutna situacija ne samo da odmaže celom klubu, nego, pre svega, parališe ekipu, kojoj je podrška u ovom trenutku i najpotrebnija. Slušajući tri različite pesme u isto vreme, tri različita pokliča, tri uvrede, pozdravljajući tri različite strane stadiona, sa bojazni da se neko ne uvredi, igrači dolaze u šizofrenu poziciju, u kojoj se, opet napominjemo – svidelo se to nekome ili ne – nalazi i ceo Partizan. Na nesreću onih koji ga iskreno vole…
Što bi naš narod rekao: Ima li, bre, pilota u avionu?!
