Prolaze dani i meseci vrlo brzo, zaboravlja se razočarenje na Evropskom prvenstvu i sva ona pompa koja nije donela apsolutno ništa. Sve je isto, kao što je nekad bilo – ali jedno ime mami osmehe na lice onih fudbalskih fanatika koji sanjaju da će do kraja svojih života imati priliku da vide Srbiju kako korača ka završnicama kontinentalnog i svetskog šampionata, a oni uz par pića i mnogo buke dočekuju ispred skupštine dan kasnije…
Dočekao ga je Piksi sa rečima „Gde si Jamal…“, u svetu fudbala je poznat kao Mesi, a on je ustvari jedan običan mladić koji jednog dana želi da postane Andrija Maksimović. Laska sigurno u mlađim danima kada te porede sa najboljim fudbalerom svih vremena, ali Andrija iz dana u dan pokazuje da želi svoj pečat na toj svetskoj mapi, da jednog dana pričaju o njemu kao sada o Nemanji Vidiću, Dejanu Stankoviću, Branislavu Ivanoviću, Aleksandru Kolarovu…
Mogli ste još pre koju godinu da čujete na terenima iza juga Marakane kako ima jedan mali, živahan klinac koji tera loptu i svojim stavom podseća na Argentinca koji je u ovom sportu osvojio sve što se osvojiti može. Preko kadetske i omladinske selekcije, potom i Grafičara do velikih reflektora Zvezdine Marakane.
Živi pravi san Andrija Maksimović, u večitom derbiju je bačen u vatru, a sada se to sve pretvorilo u jedno mirno more u kom on sjajno pliva. Nije ni blizu da potone, čini se da je spreman da uplovi u neverovatne vode samog krema svetskog fudbala. Superlativi su ono sa čime se on susreće poslednjih meseci vrlo često, a videćemo da li će i posle utakmice sa Sajdžijama raspoloženje fanova najvažnije sporedne stvari na svetu biti isto.