Ogromna euforija u Novom Sadu vladala je kada je Nenad Lalatović po treći put postavljen za trenera Vojvodine. Odmah su počele priče o tituli, trofeju u Kupu Srbije i „evropskoj Voši“ koja će sledeće sezone igrati grupnu fazu nekog UEFA takmičenja.
Nije loše biti ambiciozan, ali je uvek dobro biti realan. Nenad Lalatović jeste odličan trener, ali nije stručnjak sa magičnim štapićem. I njemu je potrebno vreme da upozna ekipu, složi sve kako treba, jer nije on taj koji je selektirao ovaj tim Vojvodine. Prvu utakmicu na klupi Novosađana Nenad Lalatović imao je u Rusiji, kada je Vojvodina izgubila od Zenita, ubedljivo, rezultatom 1:4. Ko je gledao, mogao je da vidi igru mačke i miša, mnogo rupa između linija Vojvodine, određenu dozu nediscipline, ali i taktičke i tehničke praznine kod priličnog broja fudbalera.
Onda je došla utakmica u Superligi i zvanična debi Nenada Lalatovića kao trenera Vojvodine. Klub iz Novog Sada čini se, otišao je na kraći izlet u Ub, na noge Jedinstvu, „fenjerašu“ u Superligi. Mislili su fudbaleri Vojvodine da će lako izaći na kraj sa poslednjeplasiranim klubom u prvenstvu Srbije, međutim, na terenu je bilo totalno drugačije. Ubljani nijednog trenutka nisu bili ekipa u podređenom položaju, umeli su da diktiraju tempo, stvaraju prilike, drže loptu u svom posedu i tako nerviraju Nenada Lalatovića, koji je neprestano gestikulirao pored aut linije svojim izabranicima. Nije Jedinstvo onaj tim sa početka lige, jer sada u svojim redovima ima dva vrsna majstora fudbala Darka Jevtića i Uroša Matića. Zasluženo su poveli majstorijom pomenutog Jevtića, a Vojvodina se spasila tek pred kraj utakmice pogotkom Marka Veličkovića, da se kući vrati neporažena.
Već sada se vidi da neće biti lako Nenadu Lalatoviću. Uzeo je vruć krompir u svoje ruke, dobio prilično raštimovan tim, gde očigledno unutar svlačionice nema harmonije i energije, gde svako vuče na svoju stranu dokazujući individualni, umesto timski kvalitet. Uz to, Novi Sad je sa fudbalskog gledišta grad sa megalomanskim ambicijama, umire od želje da se dostojno suprotstavi beogradskim „večitim rivalima“ Crvenoj zvezdi i Partizanu. Uložila je uprava Vojvodine ove sezone ogroman novac u igrače, međutim, nekada to ne mora da bude garant da će doći i rezultati na terenu.
Neko će reći da je Nenad Lalatović debelo pogrešio u dva segmenta protiv Jedinstva. Na bekove je stavio igrače koji su u dosadašnjem delu prvenstva bili uglavnom rezerve Lazar Nikolića i Stefan Đorđevića. Na klupi su ostali Mihai Butean i Lukas Baros, dosad standardni. Prosto je neverovatno da se trener Vojvodine za jednog od dvojice bonusa nije opredelio za nadarenog Dragana Kokanovića, dok je Andrija Radulović bio do izlaska u poptunom kontraritmu. Čini se da iskusni Slobodan Medojević teško može da odgovori na zadatke postavljene pred njega u veznom redu, a prilično loši bili su Njegoš Petrović i Vukan Savićević. Očigledno je da predstoji veliki posao za Nenada Lalatovića i da mu neće biti onako kako se nadao, već da će izgleda morati da seče i igra sa onima kojima je stalo do kluba, a ne do ličnog učinka.
U narednom kolu Vojvodina u Novom Sadu dočekuje OFK Beograd. Još jedna „utakmica na nož“ što bi se reklo u žargonu, gde će Lalatović za protivnika imati ekipu sa evropskim ambicijama.