Prvi put otkada se vratio u srpsku košarku, a ima tome tri godine, Željko Obradović dobio je stručnu kritiku. I to od strane Duška Vujoševića, koji je kao i on legenda KK Partizan i čovek sa ozbiljnom reputacijom, znanjem i rezultatima.
Sviđalo se to nekome ili ne, Duško Vujošević je čovek britkog jezika, koji zna da locira problem i koji je odlično informisan. Nekim navijačima Partizana bilo je drago kada su čuli da se neko udostojio da kritikuje Obradovića, drugi su to shvatili kao jerez i ljubomorni napad. A, Vujošević je konstatovao samo ono, što su videli cela Evropa i Srbija. Da je jedan trener, ovaj put Obradović, uradio ono što niko pre njega nije uspeo, a mislimo da niko i neće u budućnosti. Promenio je ceo tim, a on usled neuspeha u Evroligi i užasavajućih 0:8 od strane Crvene zvezde, ostao na mestu trenera. Baš to je kazao Duško Vujošević i zime spasao svoju košarkašku dušu.
A, kakvi su treneri Željko Obradović i Duško Vujošević. Vrhunski. Tu nema dileme. Samo između njih dvojice ima jedna bitna razlika. Željko Obradović je trener rezultata koji se diči i kiti trofejima, sasvim opravdano jer ima devet osvojenih Evroliga, što je možda rekord koji nikada neće biti oboren, plus sijaset drugih trofeja. Poznat po ozbiljnom radu u inostranstvu, u različitim zemljama, što je za respekt i svaku pohvalu. Ali, uz milionske transfere igrača i najkvalitetnijih košarkaša u tom trenutku što su umeli da mu omoguće bogate gazde Reala, Panatinaikosa i Fenerbahčea.
Duško Vujošević je „trener bez rominga“ kako su ga posprdno nazivali nestručni i zavidni ljudi, želeći da ga ponize činjenicom da u inostranstvu nije ništa uradio. Ali… Ima ono, ali… Duško Vujošević je trener stvaralac i njegov učinak za Partizan i srpsku košarku je nemerljiv i ogroman. I to bez velikog novca, ogromnih ulaganja i milionskih transfera. Ono što je on stvarao i stvorio, drugi su umeli da pretoče u rezultat. Ali, kako, tako što bi dobijali u ruke brušeni dijamant i gotov proizvod. Oni mlađi setiće se da je Vujošević svojim stručnim radom srpskoj košarci dao – Bogdana Bogdanovića, Nenada Krstića, Nikolu Milutinova, Novicu Veličkovića, Vladimira Lučića, Uroša Tripkovića, Milenka Tepića, Kostu Perovića… Crnogorskoj Nikolu Pekovića, Slavka Vraneša i Vladimira Šćepanovića, francuskoj Žofrija Lovernja, češkoj Jana Veselog, letonskoj Davisa Bertansa… Oni stariji setiće se da je kompletnim igračima napravio – Gorana Grbovića, Vladu Divca, Predraga Danilovića, Sašu Đorđevića, Žarka Paspalja, Milenka Savovića, Olivera Popovića…
Možda nekada nije sve u trofejima, možda su nekada važniji ljudi, bez kojih i ne bi bilo srpske košarke. A, možda i nije tako… Možda je ipak sve u trofejima.