Darko Miličić, bivši košarkaš i reprezentativac Srbije, u ekskluzivnom razgovoru za Max Sport podelio je svoje mišljenje o zlatnoj medalji koju je reprezentacija Srbije do 16 godina osvojila na Evrobasketu. Kao otac i neko sa vrhunskim iskustvom, Miličić je istakao ponos zbog uspeha svog sina, ali i važnost timske hemije koja je dovela do istorijskog trijumfa „orlića“.
Kako ste doživeli trenutak kada je Vaš sin postao šampion Evrope, kakav je to osećaj za vas kao oca?
– Kako da budem drugo nego ponosan? Nikada nisam bio ponosniji u životu. Ponosim se, ne samo na njega, već i na celu ekipu koja je tokom pripremnog perioda, a zatim i na samom prvenstvu, pokazala izuzetan karakter.
Kako vidite celu ekipu zlatnih „orlića“?
– Aleksandar Pavlović i ja smo komentarisali kako, iako on više prati mlađe kategorije, da reprezentacija U16 nije igrala ovako čvrsto, složno i sa tolikim intenzitetom u odbrani već dugo. Mislim da je sve počelo iz odbrane. Rekao sam mu da, ako nastave sa tom energijom i odbranom od prvog meča, retko ko će uspeti da se naigra sa nama. I, naravno, tako je I bilo.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Šta mislite da je bio ključ njihovog uspeha?
– Odbrana je bila ključna. Dotakli smo se i napada, koji je u nekoliko situacija bio diskutabilan, jer lopta slabo kružila i funkcionisala. Međutim, to je bila odluka selektora, i ta dinamika je, uprkos svemu, funkcionisala. Na kraju, ponovo se pokazalo da kada se igra složna, čvrsta i beskompromisna odbrana, sve ostalo može da se nadoknadi.
Gledati sa tribina sina sa drugarima u dresu Srbije mora da je nešto posebno?
– Za decu imam poseban osećaj, ali ne mislim da je to nešto što me izdvaja. To je osećanje koje svaki roditelj nosi, ništa više od toga. Nisam ja tu ništa posebniji od drugih roditelja. Ali, zaista, posebna je situacija kada posmatraš svoje dete na terenu. Kada je on tužan, i ja sam tužan; kada je njemu teško, i meni je teško; kada je on srećan, ja sam presrećan. Bilo je to pravo emocionalno putovanje, s obzirom na to da njegova uloga u reprezentaciji nije bila ista kao u klubu. Morao je da se adaptira, kao timski igrač koji voli svoju zemlju i tim. I pored svih izazova kroz koje je prošao kao pojedinac, cela ekipa je prošla kroz slične stvari. On je, ipak, pronašao način.
Šta je ono što ćete najviše pamtiti na putu do tog zlata?
– On je momčina i već me je prevazišao u svakom smislu. Nadam se da će nastaviti da napreduje – kako duhovno, ljudski, tako i košarkaški. Daće sve od sebe, kao što je to radio do sada, i uvek će doprinositi timu. Bio je to pravi emocionalni rolerkoster, ali sve to na kraju nestaje, jer su momci postigli veliki uspeh. Svi negativni trenuci zaboravljeni su, a ostala je samo ta pozitivna uspomena na veliki uspeh koji su ostvarili. Svaka im čast, od prvog do poslednjeg.