Feđa Dudić, doskorašnji trener FK Radnički iz Kragujevca, oprostio se od kluba emotivnim pismom na društvenim mrežama. Posle ispadanja iz kvalifikacija za Ligu konferencije od Klasvika, Dudić je odlučio da podnese neopozivu ostavku, čime je okončao svoj dvogodišnji mandat sa “crvenim đavolima”.
Pročitajte još…
Pod njegovim vođstvom, Radnički je doživeo potpuni preokret i dva puta zaredom nastupao u kvalifikacijama za evropska takmičenja, iako su oba pokušaja završena neuspehom. Nakon poslednjeg ispadanja, Dudić je odlučio da napusti tim, iako su mnogi verovali da je ispred njega još mnogo uspeha.
U svom oproštajnom pismu, Dudić je izrazio veliku zahvalnost i emotivne trenutke koje je proživeo u Kragujevcu, pišući:
– Bio je 23.09.2023. Sunčan dan, preko 30 stepeni. Adnan Jahić i ja dolazimo u Kragujevac, u FK Radnički – mesto koje prvi put vidimo, i na posao pun pitanja.
Klub koji je u tom trenutku bio posljednji na tabeli, sa manjkom optimizma kod svih zaposlenih, i s nadom da ćemo se spasiti od ispadanja te što pre doći u sigurnu luku spasa.
Ono što smo sebi obećali pre polaska bilo je da ćemo dati celog sebe – biti posvećeni i predani radu, a zatim se uzdati u Božiju pomoć i nadati se najboljem. Sve posle toga postala je istorija…
Nažalost, došao je trenutak za rastanak. Trenutak o kojem nisam sanjao i koji nisam želeo, ali tako je to u ovom poslu – nekada moraš reći: „Dosta.“
Kada sam produžavao ugovor, najveći sportski motiv bio je to što smo dobili drugu šansu od Boga – da ponovo izađemo u Evropu. Znali smo da ovog puta to moramo iskoristiti jer neki u životu nikada ne dočekaju svoju drugu priliku.
Nažalost, nismo bili pravi kad je bilo najvažnije, i onda je moralo doći do ovoga.
U dve utakmice protiv Klaksvika stvorili smo devet odličnih prilika za gol i po svim parametrima morali smo proći dalje – ali nije bilo suđeno.
Da kažem da nam je falilo sreće – sigurno jeste, ali sreća se mora zaslužiti. Očigledno je nismo zaslužili. (Isto tako, u nekim utakmicama kroz prvenstvo, kad se „lomilo“ oko konačnog plasmana – zaslužili smo je, i pratila nas je.) Dakle, sreća nije bila presudan faktor.
Ali to ne može promeniti ono što smo zajedno ostvarili – istoriju i rezultat koji smo upisali u stranice kluba. Mislim da će proći još mnogo vremena pre nego neko ponovi rezultate koje je ostvarila ova generacija. Dva puta smo izborili izlazak u Evropu, a po prvi put u istoriji kluba igrali polufinale Kupa.
Igrali smo dopadljiv i lep fudbal za oko, pobrali mnogo simpatija i navijača u Srbiji, posebno od onih neutralnih – a najviše u mojoj BiH, gde su pratili Radnički kao da je neki veliki klub iz lige petice. Hvala im svima na tome!
U ova tri dana otkako smo se vratili sa Farskih Ostrva – plakao sam barem pet puta kao malo dete čitajući poruke, tekstove i gledajući video-snimke naših navijača koji su mi pisali i želeli da ostanem.
Najviše sam plakao zbog dece – one koju smo vratili na stadion.
A znate svi – za kim plačemo? Za onima koji su nam ušli u srce i koje volimo. A Kragujevac i Radnički su ušli u moje srce – i tu će ostati do kraja života.
Ovim putem se izvinjavam svima jer nisam mogao ispuniti vaše molbe. Nešto jače u meni odlučilo je da moram krenuti dalje. Na što sam najponosniji jeste da smo postali simbol mira i poštovanja različitosti u ovom vremenu kada se i to gleda. Zbog toga je moj Kragujevac evropski grad – i hvala vam na tome.
Želim se zahvaliti, pre svega, Igoru Konotaru i Slavku Peroviću – ne mojim nadređenima, već mojoj porodici. Zaista sam ih zavoleo kao da su mi najbliži. Naše porodice – i moje i Igorove – postale su nerazdvojne, od naših žena do naše dece, koja su se zbližila i družila. A sa mojim Slavkom – nedostajaće mi naša dopisivanja u gluvo doba noći, kad svi spavaju, a mi razmenjujemo mišljenja kako i šta možemo bolje da bismo podigli Radnički na viši nivo…
Hvala mom stručnom štabu – Jahi, Jasi, Švabi, Lazi, Đekiju i Voji – koji su zaslužni koliko i ja za sve što smo zajedno napravili.
Svim igračima u ove dve sezone koji su prošli kroz klub, a posebno me dirnuo Stojke nakon sinoćnje utakmice s Partizanom – iako smo zajedno proveli samo mesec dana.
Hvala svim zaposlenima u klubu: Ivanu, Marku, Braći, Trifketu, Iliji, Mati, Saletu, Banetu, Željku, Nikoli, Milici, Maji, Daci, Muti, Marku, Šišketu, Đoletu, Vlajku, Srđanu, Brani, Radetu, Damjanu, Aci – i izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio.
Naravno, našim navijačima Đavolima, kao i onima sa ostalih tribina – Zapada i Istoka – s kojima sam imao poseban odnos.
I da odmah kažem – nikad i nikakvih nesuglasica nije bilo među nama, a pogotovo ne nakon zadnje utakmice, kako su neki pokušali predstaviti kao razlog mog odlaska. Njihovo skandiranje mog imena – ostaće večna uspomena za moje uši i srce. Jedno veliko hvala na tome što ste prepoznali da sam dao sebe celog i branio ovaj klub kao da je moj rođeni – a zauzvrat dobio vaš aplauz.
Ovo je samo doviđenja, a ne konačno zbogom. Do nekog novog druženja i igranja na Čika Dači, voli vas i pozdravlja vas Feđa – napisao je Dudić i dodao:
– P.S.
Stavio sam ove tri slike koje su ispisale moj život u ove dve godine. Prve dve – sreća i slavlje koje sam doživio, i koje nosim sa sobom. Pamtiću ovaj period u Kragujevcu samo po tim trenucima.
Treća – prikazuje kako je ekipa disala jedan za drugog. Mi s klupe smo se više radovali nego oni na terenu – i to je bila naša dobitna formula.
Nažalost, toga je nestalo u zadnjim utakmicama – i zato se sve ovako završilo.