Evrobasket počinje, Srbije čeka da se Orlovi iz Rige vrate sa zlatom. Teza o tome da ne treba stavljati ražanj dok je zec u šumi, postala je sastavni deo obraćanja selektora košarkaške reprezentacije Svetislava Pešića. Namazani Piroćanac pokušava da relaksira atmosferu, stalno govereći da ne treba da se “puvamo”.
Da ipak smemo, narodski rečeno, da se ložimo unapred i kasnije proslavimo veliki rezultat potvrdilo se prošlog leta osvajanjem olimpijske bronze! Taj nas je podvig, praćen srebrom iz Manile, vratio u sam vrh svetske košarke i dao nam ogroman zamajac da sa nestrpljenjem cupkamo i čekamo narednih godinu dana na sledeće okupljanje reprezentacije, pred Evrobasket u Rigi, Limasolu, Katovicama i Tampereu (27. avgust – 14. septembar). Možda podjednako veliki uticaj imao je i onaj gorki poraz od verovatno najjačeg američkog tima u istoriji… Na današnji dan, nije ideja samo da se busamo u grudi kako smo najbolji i da pripremamo ražanj dok je zec još u šumi, već da razmišljamo kako je pred nama neverovatna šansa koja nam se pruža – da prekinemo višedecenijski post i vratimo se na krov Evrope!
Svaka priča o (namernom) nabijanju pritiska na generaciju kojom možda po poslednji put u trenerskoj karijeri rukovodi Svetislav Pešić nije logična. Pitajte svakog od dvanaest momaka koji su u Rigi od ponedeljka i reći će vam isto – košarka je uživanje, pritisak je samo izgovor za slabe i nema te utakmice, tog rivala, ni izazova koji oni nisu spremni da prevaziđu. Čak i kada su se događali slomovi, nisu bili posledica pritiska, već postoji i nešto o čemu malo ko razmišlja, a to je protivnik koji se takođe za nešto pita. Kada se rival ne potceni, kad je glava nameštena i svako odreda ispoštuje dogovor od prvog sudijskog podbacivanja, do poslednjeg zvuka sirene, tada se postaje šampion!
Iskustvo, energija, motivacija, taktika, voljni momenat, kohezija, spremnost da se uradi sve zarad višeg cilja, kada se „JA“ pretvori u „MI“… Sve su to mali detalji koji prave ogromnu razliku tamo gde je najvažnije – na parketu. Srbija je spremna i ima sve što joj je potrebno da se vine do najviših visina, da pobije sve priče o bespotrebnoj, toksičnoj euforiji i pusti nas da uživamo, da sanjamo najlepše snove.
Jer Srbija ima najboljeg evropskog igrača u istoriji – Nikolu Jokića. Samo je to dovoljno da sanjamo o zlatu posle 24 godine.