Kada je Srbija protiv Švajcarske na poluvremenu gubila 34:57 i izgledala kao tim bez rešenja, delovalo je da će debi Dušana Alimpijevića na klupi „orlova“ biti veče za zaborav. A onda je na scenu stupio jedan čovek – kapiten Dušan Ristić. Momak koji je zbog Srbije preleteo više od 10.000 kilometara iz Japana, organizovao da neko bude uz suprugu i dete, spakovao umor u drugi plan i odigrao partiju koja će se prepričavati dugo.
Ristić je meč završio sa 24 poena i savršenih 10/10 iz igre, uz 4/4 za tri poena, za nešto više od 18 minuta na parketu. Statistika koja bi bila impresivna i u „mirnoj“ utakmici, ali u susretu u kojem reprezentacija tone, a kapiten lično vuče tim iz ponora – dobija sasvim drugu težinu. Svaki njegov šut, svaki izlazak iz blokova, svaki pogodak – delovali su kao injekcija adrenalina za saigrače i publiku.
Ovo nije bio bilo kakav nastup. Bio je to kapitenski marš čoveka koji je još jednom pokazao da je spreman da za nacionalni grb uradi sve. Ristić je stigao direktno iz Japana, gde nastupa u klupskoj sezoni, bez odmora, bez prebacivanja, bez trunke kalkulacije. Dok bi mnogi podigli ruke i pozvali se na umor, on je uradio suprotno – samo je ponovio ono što godinama živi: reprezentacija je iznad svega.
Još u mandatu Svetislava Pešića nametnuo se kao igrač na kog selektor može da se osloni u „prozorima“ i kvalifikacionim ciklusima. Uvek među prvima na spisku, uvek prvi na raspolaganju, nikada sa figom u džepu. Sada je, sa kapitenskom trakom i dodatnom odgovornošću, sve to podigao na još viši nivo. U trenutku kada se cela ekipa tražila, kada je samopouzdanje bilo načeto, Ristić je svojim šutevima i stavom promenio tok utakmice.
Najpre je tihim, ali sigurnim poenima počeo da topi minus. Pogodio je otvorene šuteve, ali i one teške, preko ruke, u trenucima kada bi većina igrača birala sigurnija rešenja. Umesto toga, kapiten je slao jasnu poruku – da se Srbija ne predaje. Kako su njegovi pogoci ulazili, tako je rasla i hrabrost ostatka ekipe. Miljenović, Momirov, Tanasković… svi su lakše disali kad su videli da postoji neko ko je spreman da preuzme odgovornost.
Posle meča, Ristić je bez patetike, ali vrlo jasno, objasnio šta mu je uloga u ovoj reprezentaciji:
– To je moja uloga. Kao jedan od iskusnijih pokušavao sam u prvom poluvremenu, u teškim trenucima, da ohrabrim ekipu. Dešavalo se ovo i u prošlosti, da ne možemo ništa da pogodimo, a rival daje sve. Pokušao sam im da im objasnim, da je samo bitno da igramo do kraja i da će se naša otvoriti – pričao je Ristić posle meča.
Upravo tako je i bilo – Srbija je u drugom poluvremenu dobila potpuno drugačiji izraz. Odbrana je postala čvrsta, napad pametniji, a svaka dobra akcija bila je propraćena eksplozijom sa klupe. U tom haosu emocija, Ristić je delovao kao jedina konstantna tačka oslonca – miran u glavi, brutalan u egzekuciji.
Treba naglasiti i još jednu stvar: ovo nije jednokratni gest, već kontinuitet. Dušan Ristić je od 2021. godine praktično simbol onog starog, pomalo zaboravljenog pravila – da je igranje za reprezentaciju čast, a ne obaveza. Na svakom okupljanju, sa osmehom, bez kalkulacija, bez „ali“. Zbog toga njegova rečenica sa samog okupljanja možda i najbolje opisuje zašto je uopšte bio u stanju da odigra ovakvu utakmicu:
– Nije mi teško, iako je put komplikovan. Rekao sam i selektoru kad god sam potreban, da sam na raspolaganju nacionalnom timu. Uvek je lepo biti među svojima, pričati na svom jeziku, igrati za svoju zemlju. Nema umora za takve stvari.
„Nema umora za takve stvari.“ U jednoj rečenici – ceo mindset kapitena Srbije. U vremenu kada su izostanci, odjave i odlaganja postali gotovo svakodnevica, Ristićev pristup deluje gotovo staromodno, ali upravo zato i toliko osvežavajuće. On ne priča o patriotizmu, on ga živi. Ne priča o kapitenskoj ulozi, nego je nosi – na terenu, u svlačionici, na aerodromu, u avionu iz Japana.
Njegova partija bez promašaja protiv Švajcarske nije bila samo spektakularan šuterski nastup, već i simbol toga koliko jedan čovek može da promeni tok utakmice kada veruje u ono što radi. Zbog tih 10/10, zbog te energije, zbog tamo nekog dogovora u Japanu da neko pripazi porodicu dok on juri još jedan dres Srbije – Dušan Ristić je zaslužio svaku sekund skandiranja koje je dobio u „Pioniru“.
I kad se jednog dana bude pričalo o novom početku Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, sigurno će se pamtiti i to da je sve krenulo onog trenutka kada je kapiten iz Japana sleteo pravo u – partiju života za nacionalni tim. A već u nedelju, u Sarajevu protiv Bosne i Hercegovine, Ristić i „nova“ Srbija imaće priliku da potvrde preporod i naprave još jedan važan korak na putu ka Mundobasketu 2027.