Može se krenuti iz kog god ugla – rezultatskog, taktičkog, psihološkog ili ljudskog – i svaki put se dolazi do istog zaključka: ovaj Partizan izgleda kao najgori tim Evrolige. Ne nužno po tabeli u ovom trenutku, jer skor 6–11 još uvek ostavlja privid da postoji neko ispod, ali po onome što se vidi na parketu, po energiji, govoru tela i odnosu prema igri, crno-beli deluju kao ekipa koja nema šta da traži u elitnom takmičenju. Pariz, Bajern i Asvel možda imaju slične ili lošije rezultate, ali nijedan od tih timova ne izgleda ovako beživotno, ovako nezainteresovano i ovako izgubljeno.
Debakl u Kaunasu nije bio samo još jedan težak poraz u nizu. Bio je to ogoljeni prikaz svega što ne valja. Poraz od 41 poena razlike (109:68) ne može da se podvede pod „loš dan“, „umor“ ili „nedostatak koncentracije“. To je bio meč u kojem je Partizan prestao da bude tim. I upravo zato je ovaj poraz teži i bolniji od nekih istorijskih šamara iz prošlosti. Tada si gubio od moćnih, organizovanih mašina, a sada gubiš od ekipe koja te pobeđuje radom, disciplinom i elementarnim poštovanjem igre.
Poraz u Kaunasu nije samo bolan, već i istorijski. Sa minus 41, Partizan je doživeo drugi najteži poraz u svojoj evroligaškoj istoriji, čime je meč protiv Žalgirisa stao rame uz rame sa najtežim noćima kluba u Evropi. Razlika je u tome što su se nekada takvi porazi dešavali protiv košarkaških imperija, dok je ovoga puta Partizan izgledao kao tim bez identiteta, bez otpora i bez elementarne borbe.
U takvoj utakmici, svaka priča o statistici postaje besmislena. Broj poena, skokova ili asistencija pojedinaca nema nikakvu težinu kada se ekipa raspadne kao celina. Za ovakvo izdanje ne postoje ocene, jer bi svaka brojka bila laž. Ne zato što su svi igrali identično loše, već zato što niko nije pokazao ono što je minimum – odgovornost prema dresu koji nosi. Ovo nije bila loša košarka, ovo je bilo odsustvo košarke.
Pročitajte još…
Džabari Parker u sukobu sa navijačem, rasulo u Partizanu sve veće
Najporaznije od svega bio je način na koji je Partizan izgledao dok gubi. Govor tela igrača, povratak u odbranu, reakcije posle grešaka, međusobna komunikacija – sve je odavalo utisak ekipe koja je mentalno već digla ruke. Dok se protivnik baca za svaku loptu, dok slavi svaku dobru odbranu, Partizan deluje kao skup pojedinaca koji jedva čekaju da se utakmica završi. U takvom ambijentu, čak i oni koji pokušavaju da igraju ozbiljno ostaju usamljeni i nemoćni.
Posebno zabrinjava činjenica da su potpuno podbacili oni od kojih se očekuje da povuku kada je najteže. Umesto liderstva, viđena je pasivnost. Umesto reakcije, ravnodušnost. A kada najplaćeniji i najeksponiraniji igrači ne pokažu ni osnovni nivo borbenosti, poruka se širi na ceo tim. Simbol svega toga bile su scene nonšalancije i odsustva elementarne želje – stvari koje navijači Partizana ne praštaju, bez obzira na ime, reputaciju ili ugovor.
Ne može se sve svaliti ni na trenersku klupu. Ovakav poraz nije posledica loše pripreme ili pogrešne taktike. Ovo je problem mentaliteta i karaktera. Četiri pobede u nizu ranije u sezoni sada izgledaju kao kratkotrajni inat, a ne kao znak stvarnog oporavka. Prvi ozbiljniji udarci ponovo su ogolili istinu – ekipa nema unutrašnju snagu da se nosi sa krizom. Kada stvari krenu nizbrdo, niko ne preuzima odgovornost.
Statistika dodatno potvrđuje ono što je bilo vidljivo golim okom. Protivnik je dominirao u šutu, u skoku, u protoku lopte. Razlika u kontroli reketa bila je ponižavajuća, a lakoća kojom su domaći dolazili do poena svedočila je o potpunom raspadu odbrane. To nisu detalji, to su osnovne stvari bez kojih se ne može igrati Evroliga.
Pročitajte još…
Ocokoljić posle debakla u Kaunasu: „Pitajte igrače zašto nisu reagovali“
Najopasnije od svega je što ovo više ne deluje kao prolazna kriza. Deluje kao stanje. Partizan trenutno izgleda kao tim koji realno može da završi na dnu tabele, ne zato što nema kvalitet, već zato što nema identitet, hemiju i osećaj zajedništva. A bez toga, nijedna promena sama po sebi ne donosi rešenje.
U Kaunasu Partizan nije izgubio samo utakmicu. Izgubio je poštovanje, i to pre svega sopstvenih navijača. A put do njegovog vraćanja biće dug, težak i bolan.