Dva dana nade, pa povratak u realnost. Tako bi u jednoj rečenici moglo da se opiše još jedno evropsko prvenstvo rukometaša Srbije, četvrto uzastopno na kojem nismo prošli drugi krug, i drugo na kojem smo grupu završili kao poslednji. Pobeda protiv olimpijskog vicešampiona Nemačke zapalila je javnost i probudila iluziju da se stvari konačno menjaju, ali je poraz od Austrije – rivala kojeg smo morali da pobedimo – brutalno vratio srpski rukomet na poznata fabrička podešavanja. I to za manje od 48 sati.
U Herning smo otišli sa velikim imenom na klupi i još većim očekivanjima na duži rok. Raul Gonzales nije doveden kao privremeno rešenje, već kao čovek sistema, trener koji je osvajao Evropu sa Vardarom, godinama dominirao u Francuskoj sa PSŽ-om i kome je poveren zadatak da postavi temelje, ne samo seniorske reprezentacije, već kompletnog rukometnog pogona. Problem je, međutim, što se u srpskom rukometu stalno sudaraju dve stvari – dugoročna ideja i kratkoročna nestrpljivost.
Pročitajte još…
Već na ovom prvenstvu pojavila su se pitanja koja prate reprezentaciju godinama. Zašto je rotacija naglo skraćena u najvažnijem meču? Zašto su igrači koji su dali doprinos protiv Nemačke – poput Damjanovića i Tasića – praktično nestali iz plana protiv Austrije? Zašto je napad sveden na mali broj bekova, dok su neka rešenja ostala neiskorišćena? Nije realno očekivati da selektor sa jednim ozbiljnim okupljanjem i kratkim pripremama ima savršeno izbalansiran tim, ali je utisak da je upravo u momentima kada je trebalo ostati dosledan – došlo do povlačenja.
Austrija nas nije pobedila kvalitetom koji nemamo, već hladnom glavom i boljim upravljanjem pritiskom. Srbija je još jednom pokazala obrazac koji se ponavlja godinama: bolje funkcionišemo kao autsajderi, dok pod imperativom pobede gubimo jasnoću u napadu i sigurnost u odlučivanju. Igra „sedam na šest“ donela je dodatnu konfuziju, napadi su ulazili u pasiv, a desilo se i ono što ne bi smelo – da sa igračem više ostanemo bez šuta.
Poraz od Austrije nije samo eliminacija sa jednog prvenstva. To je poraz kontinuiteta, jer nas ponovo čeka teži put ka Svetskom prvenstvu i nova borba u baražu, sa sve manjim prostorom za grešku. Opet smo završili takmičenje za pet dana, dok se drugi tek zagrevaju. I opet se postavlja isto pitanje: kako da se izađe iz začaranog kruga?
Pročitajte još…
Povlačenje iz reprezentacije posle novog kraha Srbije: „Od 2012. bilo je svačega…“
Koliko god delovalo surovo, istina je da problem nije samo u trenerima. Selektori se menjaju, sistemi se menjaju, ali rezultatski plafon ostaje isti. Gonzales nema čarobni štapić, niti je realno da ga ima posle nekoliko meseci rada. Ono što ima jeste znanje i iskustvo, ali i potrebu da dobije vreme koje mu je obećano – a koje srpski rukomet retko kome zaista da.
Pobeda nad Nemačkom ostaje kao dokaz da ova reprezentacija može. Poraz od Austrije kao dokaz da još uvek ne zna kako da traje. Između ta dva meča stalo je stanje srpskog rukometa danas: talentovan, ali krhak; hrabar, ali nedovoljno stabilan; ambiciozan, ali bez kontinuiteta. Ako opet požurimo i sve svedemo na brza rešenja, fabrička podešavanja će ostati ista. A vreme, upravo ono koje stalno tražimo, ponovo će raditi protiv nas.