Svetla Marakane u 179. večitom derbiju obasjala su ostvarenje dečačkih snova, ali su istovremeno lansirala u orbitu momka za kojeg se od sinoć više ne pita „može li“, već „koliko vredi“. Adem Avdić je odigrao partiju života, postigao gol za potvrdu titule i pokazao da srpski fudbal konačno dobija levog beka kakav se čekao godinama. Ako njegov razvoj nastavi ovim tokom, Srbija više neće morati da žali za propuštenim prilikama na ovoj poziciji, jer je momak iz Loznice demonstrirao moderni fudbalski profil koji kombinuje brzinu, inteligenciju i neverovatan ofanzivni potencijal.
Njegova igra pod komandom Dejana Stankovića dobila je novu dimenziju. Kao krilni bek u sistemu sa tri štopera, Avdić više nije samo defanzivac, već glavni kreator šansi iz drugog plana. Sinoć je to potvrdio sa dva „hirurški“ precizna centaršuta kojima je pogađao saigrače u trepavicu, dok je kruna svega bio gol u 69. minutu. Pratiti akciju do kraja, natrčati na odbitak i hladnokrvno zatresti mrežu u derbiju – to su stvari koje rade veterani, a Avdić ih izvodi sa svega 18 godina.
Pročitajte još…
Zvezda „podebljala“ apsolutni rekord pobedom u večitom derbiju
Ono što fascinira kod mladog asa Crvene zvezde su njegove fizičke predispozicije. Podaci kažu da Avdić dostiže brzinu od 25 kilometara na sat za neverovatnih 1,08 sekundi, što je elitna akceleracija čak i po evropskim standardima. Taj prvi korak mu omogućava da se lako oslobodi čuvara, ali ono što ga odvaja od običnih „trkača“ je nizak centar težišta i glatke promene pravca. Upravo je tako izludeo odbranu Partizana, podižući glavu pre svakog ključnog poteza, što je odlika igrača koji vide teren dva koraka unapred.
Iako je prošao kroz pakao oporavka od teške povrede prednjih ukrštenih ligamenata pre samo dve godine, Avdić je iz te borbe izašao mentalno jači. Njegova radna etika, koju je nasledio od oca Rašida, nekadašnjeg fudbalera, vidi se u svakom duelu. Iako mu je odbrana još uvek u fazi dorade, pogotovo u izolacijama, njegov doprinos u kontra-presingu je ogroman. Sa preko dve visoko osvojene lopte po meču, on je prvi koji guši napad protivnika, pretvarajući defanzivnu akciju u munjevit prelaz u napad.
Stankovićeva odluka da mu ukaže poverenje ispred iskusnog Tiknizjana bila je hrabar, ali potpuno opravdan potez. Avdić je „bonus“ igrač koji igra kao da ima stotinu ovakvih mečeva u nogama. Njegova sposobnost da pokrije čitavu levu stranu, bilo kao klasičan bek ili kao krilo, popunjava rupu koja je decenijama bila rak-rana našeg nacionalnog tima. Veljko Paunović u njemu sigurno vidi rešenje za seniorsku selekciju, jer igrač sa ovakvim „paketom“ sposobnosti retko sazreva tako brzo i ubedljivo.
Sada je pred upravom kluba iz Ljutice Bogdana težak zadatak. Tržište vapi za levim bekovima ovog profila, a Avdićeva cena raste sa svakim dodirom lopte. Ipak, za njegov dalji razvoj, još jedna sezona pod Stankovićem, uz evropske utakmice i jače defanzivne izazove, bila bi vrednija od bilo kakvog instant transfera. Srbija je dobila ozbiljnog igrača, a Zvezda novog lidera koji oseća težinu dresa na onaj pravi, starinski način – dokazujući se tamo gde je najteže, u vatrenom krštenju večitog derbija.