Fudbalski klub Partizan trenutno ne proživljava samo finansijsku i rezultatsku krizu, već proživljava totalni identitetski slom koji podseća na najmračnije rijaliti programe. Dok se Upravni odbor bavi pisanjem saopštenja koja više liče na scenarije za „Velikog brata“ nego na klupske izveštaje, u centru pažnje je Predrag Mijatović. Čovek koji je u Humsku ušao kao najveće fudbalsko ime koje je ovaj klub imao u foteljama decenijama unazad, odjednom se našao na udaru onih koji bi po statutu trebali da mu budu saborci, a ne oponenti.
Suština problema je jasna: Mijatović je u pravu kada pita šta u sportskom sektoru traže ljudi koji nikada nisu radili u fudbalu.
Nekada slavni fudbaler odbija da bude „fikus“ i marketinški trik koji će pokrivati tuđu nesposobnost. Činjenica da je potpredsednik zadužen za sport morao sam da juri rate od transfera Žoaa Grimalda i Kervina Arijage, dok je predsednik pozajmljivao novac od košarkaškog kluba, dovoljno govori o tome ko zapravo radi, a ko se bavi „spasavanjem pozicija“.
Pročitajte još…
Mijatović uzvratio upravi: „Zašto se bave pitanjima igrača i trenera kad nemaju ovlašćenja za to?“
Mijatovićev pokušaj sa švedskim investicionim fondom možda je naišao na pravne prepreke, ali je to bio jasan signal – čovek želi da sačuva decu Partizana, a ne da ih prodaje u bescenje čim prva rata monitoringa zakuca na vrata.
Problem u Humskoj je što Rasim Ljajić, Milka Forcan i Danko Lazović očigledno ne razumeju da fudbal nije korporativna politika niti opštinska uprava. To je živa materija u kojoj jedan transfer, jedan trener i jedna odluka sportskog direktora prave razliku između bankrota i profita od 20 miliona evra iz Evrope. Kritike na račun Mijatovića, koje dolaze od ljudi bez fudbalskog staža, ne samo da su neumesne, već su opasne. Kako je to primetio i Branko Brnović, dajte Mijatoviću finansije i odrešene ruke, pa ćete videti rezultat. On zna kako se vodi Real Madrid, a kamoli klub koji je samostalno spasavao od januarskog monitoringa.
Partizanu je potrebna čvrsta ruka i jedan centar moći, baš onakav kakav je Crvena zvezda dobila pre deset godina. Svako deljenje nadležnosti, mešanje u smenu trenera od strane ljudi koji ne znaju suštinu vođenja kluba, vodi direktno u provaliju. Mijatović ne traži vlast zbog sujete, već zbog opstanka. On zna da bez mladih igrača koji se čuvaju i prodaju za milione (poput plana za Kostića, Vukotića, Dragojevića), nema stabilizacije.
Pročitajte još…
Ako „Grobari“ zaista žele da vide sunce iznad Humske, moraju shvatiti da se to sunce ne pojavljuje kroz saopštenja Upravnog odbora, već kroz fudbalsku struku. Mijatović je jedini koji tu struku personalizuje.
Vreme je da se prestane sa spletkarenjem i da se čoveku koji je doneo „ušati pehar“ Realu dopusti da od Partizana ponovo napravi klub koji se pita, a ne klub koji prosi. Sve ostalo je samo trošenje vremena koje Partizan više nema.
Da bismo razumeli zašto je njegov stav jedini ispravan put, dovoljno je pogledati preko ograde, na drugu stranu Topčiderskog brda. Pre nešto više od deset godina, Crvena zvezda je bila u identičnom problemu. Dugovi su gušili klub, licenca je bila pod znakom pitanja, a upravom su defilovali ljudi sa različitim interesima. Sve dok kontrolu nije preuzeo Zvezdan Terzić. On je postavio jasnu vertikalu, preuzeo punu odgovornost za sportski i finansijski deo. Rezultat? Osam uzastopnih titula, redovna igranja Lige šampiona i stabilizacija koju danas navijači Partizana mogu samo da sanjaju.