Svetozar Stajkovac, džiju-džicu reprezentativac Srbije u kategoriji preko 94 kilograma u disciplini borbe, osvojio je zlatnu medalju na šampionatu Evrope u konkurenciji seniora koje je održano u grčkom gradu Heraklionu na ostrvu Krit. Nakon ovog sjajnog uspeha, Stajkovac je za „Max sport“ govorio o svom rezultatu, otkrivši da pored džiju-džice trenira i džudo i sambo i objasnio zašto je počeo da se bavi borilačkim sportovima.
Svetozar Stajkovac nam je na početku razgovora otkrio kako su protekle pripreme za ovo Evropsko prvenstvo.
– Pripreme za Evropsko prvenstvo ne mogu sad izdvojiti da su trajale mesec, dva, to je kontinuirani proces koji traje mesecima, godinama unazad. Samo se gradivo i pripreme slažu jedno na drugo, dobija se jedna skladna priča, sklapaju se kockice smirenosti, strpljenja, samopouzdanja, kondicione pripreme i svega ostalog što je potrebno za jedno ovako veliko takmičenje. Ono što izdvaja same pripreme jeste neki završni period priprema, koji se odnosi na specifičan rad i specifične borbe, gde sam ja taj deo treninga i priprema obavljao u svojoj rodnoj Vrnjačkoj Banji, kao i Aleksincu, sa trenerom Draganom Trajkovićem, trenerom reprezentacije Srbije, i njegovim sinovima Nikolom i Filipom, koji su predstavnici reprezentacije Srbije u ovom sportu, osvajači mnogih svetskih i evropskih medalja – otkriva Stajkovac za „Max sport“.
Svetozar je nastupao u kategoriji preko 94 kilograma, a kako ističe svi momci su bili ozbiljno fizički pripremljeni.
– Kategorija u kojoj ja nastupam je apsolutna kategorija u džiju-džici, to je kategorija preko 94 kilograma, u kojoj su ozbiljni momci i krupniji ljudi, svi preko 100–120 kilograma, svi momci su ozbiljne atlete i ozbiljno fizički pripremljeni. Samo takmičenje u džiju-džici svake godine je sve jače i jače. Ovo prvenstvo Evrope okupilo je 2.000 takmičara, gde je u mojoj kategoriji bilo prijavljeno 16 boraca, što je zahtevalo tri meča. Kategorija je bila izuzetno jaka, sa nekoliko evropskih i svetskih prvaka, tako da je bilo pravo umeće osvojiti zlatnu medalju.
Stajkovac je rekao da mu je najteži meč bio u finalu Evropskog prvenstva, uprkos tome što je u četvrtfinalu ubedljivo savladao ruskog predstavnika i trostrukog svetskog šampiona Artema Petrukhina. U polufinalu je bio bolji od bugarskog takmičara Svetlina Zankova, prošlogodišnjeg juniorskog prvaka sveta.
– Definitivno se tu izdvaja finalni meč protiv takmičara iz Crne Gore, Arsena Ilića, džudo svet ga poznaje kao odličnog borca, osvajača mnogih kadetskih i juniorskih medalja. Arsen je odličan borac, pametan, iskusan, ne žuri u meču. Tako da je sa njim bilo pravo nadmudrivanje, jer je i njemu i meni baza džudo, a kasnije smo treći deo nadograđivali kroz džiju-džicu. Pravo nadmudrivanje bilo je u prvom delu, ko će doći do ipona, odnosno povesti samu borbu, i kasnije, u drugom delu, savladati snagu protivnika i očuvati rezultat. Definitivno izdvajam finalnu borbu kao najtežu na samom takmičenju.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Otkrio je Svetozar šta ga očekuje nakon Evropskog prvenstva.
– Posle Evropskog prvenstva sledi mala, kratka pauza. Nastavljamo pripreme za Mediteranske igre, koje su na programu krajem maja i početkom juna ove godine. Prošle godine, na Mediteranskim igrama, koje su održane u Rimu, osvojio sam zlatnu medalju, tako da branimo to zlato i bodove osvojene prošle godine. Nakon toga slede pripreme i kampovi sa reprezentacijom Srbije tokom leta, da bismo početkom septembra borio na prvenstvu Balkana u Banjaluci, a sve to vodi ka prvenstvu sveta, koje se održava u Rimu. Cilj mi je da do oktobra napredujem na svetskoj rang-listi, sada sam trenutno deveti, ali sa bodovima sa prvenstva Evrope, kao i odbranjenim bodovima sa prvenstva Balkana i Mediteranskih igara, želim da se nađem među prva tri ili četiri na svetskoj rang-listi, kako bih bio nosilac na prvenstvu sveta i, naravno, na prvenstvu sveta osvojio najsjajniju medalju.
Pored džiju-džice trenira i džudo i sambo i otkrio nam je u čemu je razlika u ova tri borilačka sporta.
– Prvo što sam počeo da treniram je džudo, kasnije se to prenelo na moju ljubav prema sambu, a sada već poslednjih 4–5 godina aktivna je džiju-džica. Glavna razlika između džudoa i samba jeste u samoj sportskoj opremi, gde u džudou imamo kimono, dok je u sambu donji deo opreme šorts, dok gornji deo predstavlja kurtka (jakna sa ramenim krilima i omčama za pojas). Razlika je i u načinu bodovanja, odnosno u načinu dobijanja borbe, kao i u dozvoljenim i zabranjenim tehnikama. U džudou postoje tehnike gušenja u parteru, dok su u sambu zabranjene, dok u sambu postoje poluge na rukama i nogama, dok je u džudou dozvoljena poluga na rukama. Ono što džiju-džicu razlikuje od samba i džudoa jeste to što u džudou i sambu postoje samo tehnike bacanja, odnosno zahvati i držanja u parteru, dok se džiju-džica razlikuje po tome što postoje i tehnike udaraca, iz kojih se dalje prelazi u tehnike bacanja i zahvata u parteru.
Otkrio je Svetozar zašto je baš odlučio da se bavi borilačkim sportom, a ne fudbalom ili košarkom.
– Kada sam bio mali, svi moji drugari su voleli fudbal, košarku i odbojku, i te grupne sportove, koje sam i ja pokušavao da treniram, ali se nikada u njima nisam pronalazio. Ipak, taj pojedinačni sport, odnosno borilački sport, bio je ta neka ljubav. Već davne 2006. godine odradio sam prvi džudo trening u Goču, u Vrnjačkoj Banji, i tu sam zavoleo džudo. Tu je i nastala ljubav, koja već 20 godina traje prema džudou i borilačkim sportovima. Nikada nisam trenirao nijedan drugi sport, niti sam ikada prestao da treniram džudo. To je mesto odakle je moja ljubav potekla i traje već 20 godina, i trajaće, ako Bog da, i u narednom periodu.
U proteklih 20 godina Svetozar ističe da je bilo teških trenutaka, ali da nikada nije odustao zahvaljujući unutrašnjem motivu i snažnoj želji za pobedom.
– S obzirom na to da treniram već 20 godina, naravno da je bilo teških trenutaka, kada čovek razmišlja da li radi pravu stvar, da li je ovo za njega, situacija koje guraju na odustajanje, kao i teških finansijskih okolnosti, praćenja takmičenja i svih obaveza u školi, na fakultetu i poslu. Ipak, uvek ta neka želja i unutrašnji motiv, glad za pobedom i uspehom, guraju dalje, i kada nekad dođe ideja i želja da se prestane, kada stigne umor i kada deluje da to više nije to. Taj unutrašnji pokretač i vera, koja je, po mom mišljenju, glavna stvar, guraju da se nastavi dalje i da se ima jasan cilj i želja. Godinama to dođe na svoje. Bilo je potrebno 20 godina da se svi ti rezultati krunišu jednom ovakvom medaljom i jednom, slobodno mogu reći, životnom nagradom. Mnogi sportisti godinama treniraju, a nikada im se ne desi da ostvare ovakav rezultat u sportu kojim se bave.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Naglašava da je već od prvog treninga imao punu podršku roditelja i koliko je to bitno.
– Iskreno, svi smatraju i misle da se neko iz moje porodice ranije bavio nekim borilačkim sportom, pa da mi je to bila želja, ideja odnosno motiv. Mama mi se bavila rukometom, a tata nije iz sveta sporta. Međutim, kada se na oglasnoj tabli u školi pojavilo da se otvara selekcija džudoa, ta želja se rodila da probam. Tada sam pronašao sebe, kao mali, krupan dečak, da ne kažem buca. Danas i dalje radim plus kategoriju, i to je prihvaćeno bez bilo kakvih problema. Naravno, već od prvog treninga imao sam podršku roditelja. Okolina je, kao i svaka okolina, imala raznih komentara, svako ima svoje mišljenje. Što se tiče roditelja, tokom 20 godina podrška je iz dana u dan bila sve jača i apsolutno nikada nije prestajala.
Seća se svog prvog takmičenja i treme pred borbu koju kaže da nikada neće zaboraviti.
– Moje prvo takmičenje je bilo 2007. godine, u junu mesecu, na džudo turniru u Niškoj Banji. Tada sam dve borbe izgubio i osvojio medalju, da bih iste godine, u septembru, nastupao na džudo turniru u Prokuplju i osvojio svoju prvu zlatnu medalju. Sećam se svih svojih mečeva, pobeda i poraza. Sećam se da taj strah, trema i taj osećaj koji sam tada imao nikada neću moći da zaboravim. Danas je to pred borbu potpuno drugačija priča, gotovo da je ta negativna trema i strah savladana i to je sada samo koncentracija, apsolutna vera u Boga, vera u sebe i u to što radimo. Ulazim u borbu željan borbe i novog dokazivanja.
Svetozar se bavi 20 godina borilačkim sportovima i za sebe ima mnoge osvojene medalje.
– Ako pričamo u džiju-džici, tu je, što sam već pomenuo, prošlogodišnje zlato sa Mediteranskih igara, srebro sa prvenstva Balkana prošle godine i srebro u Jadranskoj ligi sa ekipom džiju-džicu kluba NIF iz Aleksinca. Što se samba tiče, tu sam petostruki prvak, kadetski, juniorski i seniorski. Bio sam drugi na studentskom prvenstvu sveta, peti na Evropskom prvenstvu, kako seniorskom tako i juniorskom. Najveća medalja u sambu bila je na Svetskom kupu u Kazanju, u Rusiji. Ono što je u džudou Tokio (Japan), to je u sambu Rusija, tako da doći na takmičenje gde imate u kategoriji četiri Rusa u njihovom nacionalnom sportu i osvojiti treće mesto, u tom trenutku je to bio jedan od najvećih mojih rezultata. Što se tiče džuda, prestao sam da se takmičim na svetskim i evropskim kupovima, tako da sam ostao na balkanskim medaljama, državnim, kadetskim i juniorskim zlatnim medaljama. Osvojio sam zlatnu medaju u Prvoj ligi Srbije, Superlige Srbije, Studentsko prvenstvo Srbije i Prvenstvo za pripadnike Vojske i Policije, tako da su to neke moje zlatne medalje u džudo svetu.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Složio se Svetozar sa konstatacijom da su za uspeh u sportu neophodni mnogo truda, discipline i posvećenosti.
– Naravno, kao i u ovom sportu, tako i u svim drugim sportovima, kao i u svemu drugom čime se čovek bavi u životu, potrebno je mnogo truda i rada, to sportisti najbolje znaju, ali još više discipline. Ako trud i rad ne prate disciplina i istrajnost u onome što radimo, rezultat izostaje. Jedno bez drugog ne funkcioniše. Prava reč za uspeh u ovom sportu je odricanje, odricanje od slobodnog vremena, od socijalnog života, druženja, izlazaka i provedenog vremena sa porodicom. Sve to zajedno dovodi do rezultata.
Svetozar je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije već pet godina, pa nas je zanimalo na koji način uspeva da uskladi posao sa treninzima i takmičenjima.
– Kada postoji želja i trud za nečim, uspe sve da se stigne i postigne. Sa svojim komandirima i nadređenima imam dobru saradnju i zaista, kad god mogu, izlaze mi u susret što se tiče mojih odsustava. Tako da nije nemoguće, uspeo sam to da postignem i u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na fakultetu. To se prenelo i na posao, i ono što kažu „organizacija je pola posla“, apsolutno važi. Naravno, tu je i apsolutna podrška porodice koja pomaže u svemu kad god stigne. Tako da se sve uspeva postići i biti na oba fronta, i u privatnim i u poslovnim obavezama, adekvatan i dosledan.
Stajkovac je potvrdio da je primetno da se sve više mladih interesuje za borilačke sportove.
– Taj trend jeste primetan. Sa jedne strane, mislim da je došlo do popularizacije borilačkih sportova, džudoa, samba, džiju-džice i karatea, u tom nekom našem svetu i krugu ljudi, ali sa druge strane, mislim da se borilački sportovi promovišu na dobar način i da roditelji polako dobijaju svest i postaju razumni, odnosno uviđaju koliko borilački sportovi znače za razvoj dece, posebno za razvoj mentalnih i motoričkih sposobnosti. Tako da mislim da ste u pravu, rast je očigledan i samo treba da nastavimo u tom pravcu, kako bi se održala popularnost borilačkih sportova.
U svom rodnom gradu je osnovao džudo i sambo klub koji za kratko vreme okuplja 50 članova.
– To je za mene izuzetno važan događaj, važna životna prekretnica, jer konačno u svom radu imam prostor adekvatan za svoje treninge, a isto tako imam mogućnost da, nakon 20 godina rada i treninga, sve što sam do sada naučio, i što i dalje učim, prenesem mladima. Prenosim drugima taj neki zdrav životni duh i kulturu sporta, koju dalje prenosimo na decu i mlade, a oni će to preneti na roditelje, tako da kultura zaživi u našoj zajednici, gde će se sva odricanja i put jednog sportiste razumeti na pravi način, a neće se gledati samo krajnji cilj, kada dođu do uspeha. Trenutno imamo 50 članova, podeljenih u grupe, i za jedno malo mesto kao što je Vrnjačka Banja, to je veliki uspeh za jedan džudo i sambo klub. Treninge održavamo u hali sportova „Vlade Divac“ tri puta nedeljno.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Za kraj razgovora, Svetozar je imao poruku za sve čitaoce „Max sporta“.
– Pozivam sve čitaoce ,,Max sporta“ da se uključe u bavljenje sportom, da treniraju, ma koji god sport to bio, svaki je dobar. Naravno, mi iz sveta borilačkih sportova pozivamo decu da se bave džudoom, sambom, džiju-džicom, nekim od tih borilačkih sportova, jer ono što kroz sport nauče i steknu prijateljstva, poznanstva, sve ono što se kroz sport proživi, i dobre i loše stvari, kasnije će im dosta pomoći u životu i odrastanju. Samoodgovornost u bavljenju borilačkim sportom nije mala, posebno u našim sportovima, gde je uključen fizički razvoj, odnosno gde je za uspeh potrebna odlična motorika, ali je potreban i dobar rad mišića mozga, na takav način da svest i način razmišljanja budu adekvatni i prilagođeni datoj situaciji.