Iako ubedljivih 3:0 protiv Viktorije Plzenj na semaforu može delovati kao plod instant magije ili euforičnog talasa, slika na travnjaku Marakane otkrila je daleko dublju i kompleksniju taktičku priču. Uticaj trenera u savremenom fudbalu meri se brzinom kojom ekipa usvaja principe pozicione igre, a Albert Rijera je već na svom debiju pokazao jasne obrise sistema koji bi mogao iz korena da promeni identitet Crvene zvezde.
Uvodnih 45 minuta donelo je očekivano kognitivno opterećenje – igrači su više razmišljali o kretanjima nego što su igrali instinktivno, ali kako je vreme odmicalo, Zvezda je demonstrirala mehanizme kakvi odavno nisu viđeni u Ljutice Bogdana.
Pročitajte još…
Ključ čitave transformacije u fazi poseda ležao je u hibridnoj ulozi Radeta Krunića. Umesto klasičnog povlačenja ili korišćenja invertovanog beka, Rijera je prilagodio postavku svom kadru i formirao osnovnu strukturu 3-1 u fazi izgradnje napada.
Zadnju trojku činili su Seol levo, Miloš Veljković centralno i Lukasen desno, dok je Krunić izlazio iz linije i pozicionirao se kao jedini zadnji vezni. Taj potez doneo je crveno-belima konstantan brojčani višak u prvoj zoni, što je omogućilo Vasiliju Kostovu i Timiju Maksu Elšniku da kao „široke osmice“ okupiraju međuprostore između veznog reda i defanzivnog bloka češkog tima.
Ono što je Viktoriju Plzenj u potpunosti izbacilo iz ravnoteže bila je fluidnost i konstantna razmena pozicija. Marko Arnautović je služio kao dominantna fizička referentna tačka koja vezuje štopere, dok su Muhamed Čam iza njega i krila Osman Bukari i Mirko Ivanić konstantno menjali uglove napada. Rijera je insistirao da krila ne stoje „zalepljena“ uz aut-liniju, već da napadaju unutrašnje koridore i prostor iza leđa protivničkih bekova.
— SrbVideo (@54321SFS) August 21, 2026
Prvi pogodak bio je udžbenički primer te filozofije – Krunićev vertikalni pas probio je linije, Elšnik je između redova primio loptu dok su Arnautović i Ivanić fiksirali defanzivce, a potom je usledio hirurški pas za dijagonalno utrčavanje Ivanića u prazan prostor.
Jednako impresivna bila je i Zvezdina postavka u fazi bez lopte, gde je rest-odbrana u formaciji 3+1 funkcionisala gotovo besprekorno. Čim bi napad izgubio zamah, Seol, Veljković, Lukasen i Krunić zatvarali su sve koridore, potpuno neutrališući tranziciju rivala. U postavljenoj fazi odbrane Zvezda je igrala agresivno, sistemom „čovek na čoveka“, dok je Miloš Veljković funkcionisao kao korektivni „+1“ igrač, čitajući igru i besprekorno čistio sve dubinske lopte koje bi prošle prvi talas pritiska.
Apsolutni taktički prevodilac i produžena ruka španskog stručnjaka na terenu bio je Timi Maks Elšnik. Kao igrač koji je do tančina upoznao Rijerine zahteve u ljubljanskoj Olimpiji, slovenački as se kretao sa neverovatnim automatizmom, rotirao sa Čamom i Kostovom i sa dve asistencije dirigovao tempom utakmice.
— SrbVideo (@54321SFS) August 21, 2026
Ova partija jasno je pokazala smer u kom Zvezda želi da ide – temelji modernog evropskog sistema su postavljeni, a pred sportskim sektorom je zadatak da do kraja prelaznog roka dovede profile koji se prirodno uklapaju u ove visoke kognitivne i tehničke zahteve.