Dok većina košarkaša letnju pauzu koristi za odmor, bek Crvene zvezde Nikola Đurišić ne izlazi iz dvorane. Iako je na Mali Kalemegdan stigao pri kraju prošle sezone, mladi reprezentativac Srbije u opširnom intervjuu za Meridian sport govorio je o letnjim priprema, borbi za formu, emotivnom povratku kući i pripremama za svoju prvu pravu evroligašku sezonu. Mladi as svakodnevno trenira u Beogradu pod budnim okom trenera Dragoljuba Avramovića.
Govorio je mladi košarkaš o tome kako izgledaju njegovi letnji treninzi na kojima mu društvo prave reprezentativni saigrač Nikola Jović i organizator igre crveno-belih Kodi Miler-Mekintajer.
– Nikola Jović i ja treniramo sa trenerom Dragoljubom Avramovićem konstantno, a odnedavno nam se priključio i Kodi Miler-Mekintajer, tako da igramo jedan na jedan, šutiramo, između pauza se šalimo… Baš je dobro i uzbudljivo. Najteži protivnik mi je upravo Jovke, jer se poznajemo toliko godina, pa zna sve moje pokrete i moram da izmislim nešto potpuno novo da bih dao koš. Igramo baš jako, bez faula, zeknem ja njega, on mene i idemo dalje – otkrio je Đurišić.
Pročitajte još…
Posebnu ulogu u njegovom razvoju ima upravo trener Avramović, sa kojim sarađuje još iz perioda kada je bio pionir u Megi.
– Prija mi da radimo zajedno, gledam ga kao prijatelja. Zna kako da radi sa mnom, da mi pristupi, da me isprovocira da treniram bolje. Nema popusta uopšte. Mnogo mi znači što je u Zvezdi, jer sa njim mogu da pričam o svemu i uvek je tu za mene.
Dolazak na Mali Kalemegdan predstavljao je ostvarenje dečačkog sna za mladog beka, a sam trenutak dogovora sa crveno-belima doneo je ogromnu bujicu emocija u njegovom domu.
– Ostvario se san. Ja sam sa Zvezdom bio u kontaktu još pre odlaska u Ameriku, dok sam imao sjajnu sezonu u Megi. Sve vreme sam bio na vezi sa predsednikom Drčelićem i održavali smo kontakt. Kada sam doživeo poslednju povredu u SAD, znao sam da ću se vratiti. Odluku sam doneo pre svega zbog psihe i želje da budem blizu porodice. Kada je stigao potpis za Zvezdu, roditelji su bukvalno plakali od sreće. I ja sam bio presrećan, jedva sam sakrio emocije – ispričao je Zvezdin bek.
Pročitajte još…
Navijače je zanimalo i zbog čega je izabrao baš broj 23 na dresu.
– Broj sam izabrao jer sam rođen 23. februara, da ne bude da je zbog Džordana kojeg naravno obožavam. Čim sam došao u Zvezdu pitali su me koji želim broj. Broj 21 je bio kod Bolomboja, 11 kod Kartera, a sedmicu više ne nosim jer mi je bila malerozna. Zato sam izabrao 23.
Iako ima tek 22 godine i iza sebe izuzetno težak period u Americi obeležen povredama, Đurišić ne gleda iza sebe već je posvećen dokazivanju u crveno-belom dresu.
– Imam 22 godine, što bi mi bilo žao? Okej, bio sam gore, da li nisam uspeo zbog povreda, mene ili nečeg trećeg, ne znam. Jednostavno, možda mi nije bilo suđeno sada, možda nekada kasnije. Bože moj, šta je tu je, ne mogu da se žalima. Igraću Evroligu, kod kuće sam, pred najboljim navijačima… Gde ćeš bolje?
Za kraj, Đurišić se osvrnuo i na pritisak koji nosi crveno-beli dres, ali i na izuzetnu motivaciju koju dobija kada pomisli na pune tribine.
– Stalno se priča o pritisku koji je naravno veći nego na mnogim drugim mestima, ali meni samo prolazi kroz glavu scena da 20.000 ljudi peva uglas i gura nas napred. Kako tada da ne ostavim sve što imam na terenu, da se ne bacim za svaku loptu? Može da me ne ide napad, ali odbrana će uvek biti na nivou. Sa velikim optimizmom ulazim u sezonu, hoću da se osvrnem za nekoliko godina i da znam da sam dao sve od sebe – zaključio je Đurišić.