Srbija je napravila veliki korak ka plasmanu na Mundobasket, pošto je u važnom meču savladala Italiju rezultatom 76:64. „Orlovi“ sada imaju skor 6:2 i nalaze se dve pobede ispred Litvanije, koja je trenutno ispod crte za plasman na Svetsko prvenstvo.
Ipak, iza rezultata se često krije nešto mnogo važnije. Dobra atmosfera, prijateljstvo i odnos koji igrači imaju jedni prema drugima mogu da budu jednako važni kao kvalitet na terenu. A upravo je o tome posle utakmice govorio Aleksa Avramović.
Posebno je izdvojio savet koji mu je Dejan Davidovac dao na poluvremenu.
– Neću zaboraviti šta mi je Dejan rekao na poluvremenu… Neću zaboraviti te reči! Stvarno, to je nešto što mi imamo ovde, nešto što ne može da se poredi ni sa čim drugim. Ta energija, ta emocija i to prijateljstvo – istakao je Avramović.
U nekoliko rečenica Avramović je možda najbolje opisao ono što već dugo može da se primeti u ovoj reprezentaciji. Igrači nisu samo saigrači. Deluje da su pre svega prijatelji, da uživaju zajedno i da jedni drugima čuvaju leđa. Takva atmosfera ne može da se napravi preko noći. Srbija ima veliki broj vrhunskih igrača, NBA zvezde i košarkaše koji iza sebe imaju ozbiljne karijere. Ali ni sav individualni kvalitet ne garantuje uspeh ako nema zajedništva u svlačionici.
Avramović je posle pobede govorio i o Marku Guduriću, kao i o Nikoli Milutinovu, koji je tokom utakmice doživeo nezgodan udarac.
– Marko Gudurić je bio fantastičan, vukli su nas i ofanzivni skokovi. Nikoli Milutinovu je pao čovek na nogu, u jednom trenutku smo mislili da je za njega utakmica završena… A on je samo rekao da može! To je pravi odnos prema reprezentaciji. Na nama je samo da idemo napred, da grizemo i da se borimo.
I upravo se u takvim situacijama vidi koliko igrači žele da budu zajedno na terenu. Kada jedan posrne, drugi ga podigne. Kada neko ima loš trenutak, saigrači su tu. Kada je teško, nema traženja izgovora.
Možda je najbolji primer toga utakmica protiv Australije u četvrtfinalu Olimpijskih igara u Parizu pre dve godine. Srbija je tada bila na ivici eliminacije. U jednom trenutku gubila je čak 24 razlike, ali se nije predala. „Orlovi“ su uspeli da se vrate u utakmicu, izbore produžetak i na kraju slave u jednom od najvećih preokreta u istoriji reprezentacije.
Ta utakmica danas može da se posmatra i kao simbol ove generacije. Nije Srbija tada pobedila samo zbog individualnog kvaliteta. Pobeda je stigla zato što su igrači verovali jedni u druge i kada je izgledalo da nema izlaza.
Zato reči Davidovca na poluvremenu utakmice sa Italijom imaju posebnu težinu. Nije najvažnije šta je rekao, već činjenica da je znao šta njegovim saigračima u tom trenutku potrebno. To je ono što se ne vidi u statistici. Ne piše u tabeli i ne može da se izmeri brojem poena, skokova ili asistencija. Ali se vidi kada je najteže.
Srbija zato sa velikim razlogom može da veruje u ovu generaciju. Rezultati su važni, ali još važnije je što iza njih stoji grupa igrača koja deluje kao prava ekipa. A kada su igrači prijatelji van terena, kada se raduju tuđem uspehu i kada su spremni da se bore jedan za drugog, onda ni najveći problemi ne deluju nerešivo. Upravo je to, čini se, najveća snaga ove Srbije.