Srpski fudbaler Nemanja Matić ostvario je karijeru o kakvoj sanjaju milioni dečaka. Nastupao je za evropske velikane, osvajao šampionske titule u Engleskoj i Portugalu i godinama važio za jednog od najcenjenijih veznih igrača svoje generacije. Ipak, put do vrha bio je popločan odricanjima, teškim počecima i sumnjama unutar same porodice.
Gostujući u podkastu kod oca Predraga Popovića, proslavljeni as iz Vrela prisetio se detinjstva, odlaska u Crvenu zvezdu, pa selidbe u slovačke Košice sa svega 19 godina.
U seoskom domaćinstvu u kom je odrastao, baka i deka imali su potpuno drugačiji pogled na sport. Za njih je jedini siguran hleb dolazio od teškog rada i zemlje.
Babine molitve su pomogle da uspem u Košicama u Slovačkoj. Znaš kakve su babe bile u to vreme: „Ostavi loptu, nemoj mi, razbićeš mi prozor, ide slava, treba da se kreči, nemoj mi u zid.“ U to vreme nisu oni bili svesni šta je fudbal, da od fudbala možda može da se živi jednog dana. Deda mi je govorio: „Baci loptu, idi na njivu, radi. Šta će ti ta lopta?“ Oni su mislili ako si fudbaler da džabalebariš – ispričao je Nemanja Matić.
Razlozi za takav stav ležali su u načinu života prethodnih generacija:
Mislili su da od toga nema ‘leba, što je i normalno razmišljanje. Oni su ljudi bili seljaci, zemljoradnici. Imali smo svoju stoku. To je bilo neko njihovo normalno razmišljanje. Deda mi je bio, ne znam, 1931, 1932. godište. Kad je on bio mali, fudbal možda tada nije postojao.
Pročitajte još…
Ivan Golac o planu za Partizan: Odgovornost i spas omladinske škole
Dve reči dede Borivoja na rastanku: „Oštro koračaj“
Jedna scena sa polaska u inostranstvo ostala mu je zauvek urezana u sećanje. Kada je napuštao porodični dom i kretao put Slovačke, cela porodica okupila se da ga isprati, a deda Borivoje mu je dao lekciju za ceo život.
Kad sam odlazio u Zvezdu kao klinac, otac mi je rekao: „Idi sam, pa se bori.“ Dao mi je vetar u leđa i učinio da shvatim: „Sad je sve na meni, sad mi ne možete ništa.“ I kada sam odlazio u Košice, došla je cela familija sa mnom da se pozdravi, ipak odlazim u inostranstvo. Zvali su dedu da dođe, on je tu, kuća do nas, maltene smo u istom dvorištu. I zvali su ga: „Borivoje, dođi, ide ti unuk.“ I on je došao i samo mi ovako pružio ruku i rekao: „Oštro koračaj.“ Okrenuo se i otišao. Samo se okrenuo i otišao. Mnogo toga je stalo u tu rečenicu – naglasio je vezista.
Na pitanje šta bi danas poručio mlađem sebi na početku karijere, Matić nije imao dilemu:
Oštro koračanje. To je to i nema šta drugo. Šta ima drugo da mu kažem?
Prva ozbiljna zarada otišla na njivu za dedu
Čim je fudbal počeo da donosi ozbiljnije finansije, Nemanja nije zaboravio korene. Dedi je ispunio želju koja je oslikavala duh starog seoskog domaćina:
Kupili smo, kupili smo njivu. Morali smo. Deda je rekao: „Moraš da mi kupiš ovo parče njive, jer ovaj neki ne obrađuje to kako treba, granice idu – prisetio se kroz osmeh.
Šegrt u strugari i rad sa ocem
Pre luksuza evropskog fudbala, Matić je morao da radi fizičke poslove kako bi pomogao porodici. Njegov otac, i sam nekadašnji fudbaler šabačke Mačve, morao je zbog rata 1991. godine da prekine igračku karijeru i pokrene posao sa drvima.
Otac mi je inače bio fudbaler i igrao je u staroj Jugoslaviji u drugoj ligi za Mačvu Šabac. Međutim, kad je počeo rat 1991. godine sve je stalo i morao je da se snalazi, kao i svi. Kad smo brat i ja malo odrasli, držao je tu strugaru i od toga smo živeli jedno vreme.
Moralo je da se ojača, objasnio je Nemanja i dodao:
Držali smo strugaru jedno vreme. Englezi to prevode kao „drvoseča“, ali mi smo strugali drva. Imali smo, da kažemo, tu našu malu firmu, porodičnu, gde sam jedno vreme radio sa njim, sa svojih nekih 15, 16, do 17. godine bio sam ispomoć, šegrt.
Porodična ljubav prema „fići“
Posebno mesto u srcu porodice Matić zauzima kultni automobil „fića“. Otac je bio majstor za ove četvorotočkaše, a strast su nasledili i Nemanja i njegov brat Uroš.
Eto, ja tu Fiću volim. I prošle godine sam ovde pored tebe prolazio s Fićom. Moj otac je bio majstor i voleo je Fiću. Ljubav prema Fići, u stvari, je ta ljubav prema ocu. I Uroš moj brat voli, ide po Srbiji sa Fićom, pa se ugasi, pa ga šlepaju – rekao je uz smeh.
Potom je prepričao anegdotu o bratovljevom putu:
Pa skoro je bilo kad mi se javio da ide sa Uba za Beograd sa Fićom. Rekao sam mu: „Nemoj da si lud bre čoveče, ugasićeš se negde.“ Odgovorio mi je: „Ma, šta ti znaš?“ Javio mi je da je išao za Beograd, ali mi nije prijavio da se ugasio, jer je bila vrućina, pa su morali sa Uba da dolaze.
Pročitajte još…
Partizan obezbedio moćne finansijske garancije za licencu Evrolige