Nekada je važio za jednog od najvećih fudbalskih talenata sa ovih prostora, a danas je njegov život daleko od reflektora velikih stadiona. Simon Vukčević ostavio je trag u Partizanu, Sportingu iz Lisabona, Blekburnu i brojnim drugim klubovima, dok je za reprezentaciju Crne Gore odigrao 45 utakmica.
Nakon završetka igračke karijere, posvetio se vinogradarstvu i proizvodnji vina.
Gostujući na crnogorskoj televiziji RTCG, Vukčević je govorio o svom životnom iskustvu, ali se posebno osvrnuo na problem koji, prema njegovom mišljenju, sve više utiče na odrastanje današnjih generacija.
Nekadašnji fudbaler smatra da deca danas imaju gotovo sve što požele, ali da upravo u tome leži jedan od najvećih problema. Roditelji im previše ugađaju, ispunjavaju želje i uklanjaju prepreke, zbog čega mališani sve teže razvijaju radne navike, disciplinu i sposobnost da se izbore sa neuspehom.
Vukčević je kroz primere sa fudbalskih treninga opisao kako deca često nemaju dovoljno energije i motivacije za fizičku aktivnost, dok potpuno drugačiju reakciju pokazuju kada im se oduzme telefon. Takođe, istakao je da se sve teže suočavaju sa fizičkim kontaktom, porazima i neprijatnim situacijama.
– Apsolutno mi ništa ne nedostaje iz fudbalskog života. Ja sam i težio ka tome. Prošao sam, video sam. Hvala svakome, ali to je previše. Čovek se tu veoma lako izgubi. Sva ta slava, novac, okruženje… Ne znate ni ko vam je prijatelj, ni ko vam zašto dolazi, ni kako. Ja pričam o svom ličnom iskustvu.
Neko će da uživa u tome, ali to je moje iskustvo. Ceo život sam se pitao, pogotovo kako sam bio malo stariji: čekaj, koja je svrha života? Ovo što mi ljudi pričaju sigurno nije. Slava, pare, karijera, golovi, automobili, sve to materijalno… Nemoguće da je to suština.
Prvi problem savremenog sveta jeste što deca danas imaju sve. Hoće ovaj telefon, hoće ovu igricu, hoće ono. Ona samo traže, a ništa ne daju. Sve im dajemo i ugađamo im. Zašto bi se onda pomučila?
Dete dođe na trening, a nema nikakve fizičke aktivnosti. Dođe da igra fudbal, kumite ih molite ih, ajde potrči… Umesto da reaguju, ne znam ni ja kako, kada im uzmeš telefon, ta energija se odjednom pojavi.. Onda dođe na teren i ne zna šta će.
Neko ga malo udari, ono počne da plače. Nisu spremni za život. O tome se radi. Nisi jak ako ti sve ide onako kako treba. Jak si ako se udariš, padneš, pa ustaneš i nastaviš dalje. Tako napreduješ i stičeš iskustvo. Ovako ne možeš da stekneš iskustvo jer samo čekaš da neko drugi sve završi umesto tebe – rekao je Vukčević.