Odlazak preko Atlantika i potraga za američkim snom pretvorili su se u pravu košmarnu epizodu za beka Crvene zvezde Nikolu Đurišića. Mladi reprezentativac Srbije je u opširnom intervjuu za Meridian sport detaljno opisao kroz kakav je pakao prošao tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama, gde su ga bizarne povrede, operacije i psihička iscrpljenost pratili na svakom koraku.
Agonija je počela praktično odmah po dolasku u Ameriku, kada je uoči Letnje lige doživeo tešku povredu stopala.
– Pre odlaska u Ameriku, imao sam stres frakturu cele sezone sa Megom, gde su mi objašnjavali da su šanse 50/50 da će da pukne ili ne. Ja sam rekao – igram pa kud puklo da puklo. I stvarno nisam imao nijedan problem tokom čitave sezone. Posle toga sam otišao, ali tamošnji treninzi su neverovatni – danas ste u jednom gradu, sutra putujete na drugu stranu Amerike kroz tri vremenske zone. Bio sam iscrpljen. Otišao sam u Ameriku sa 96 kila, a pred Letnju ligu pao sam na 91. I onda dođe utakmica, totalno drugi ritam, sjajne atlete oko mene… Slučajno nagazim čoveka na nogu i pukne mi stopalo. Nisam ni znao da je puklo, nastavio sam da igram još minut ili dva. Mislio sam da me žulja uložak. Međutim, kad sam seo na tajm-aut, takvu bol u životu nisam osetio. Bio sam bled, znoj me je preplavio. Odmah su mi snimili nogu, videli da je pukla kost i posle tri dana sam operisan – počeo je Đurišić.
Oporavak je bio dug i mukotrpan, a taman kada je počeo da se vraća u formu uz veliku kilažu i stalne tablete protiv bolova, usledio je novi težak udarac.
– Bilo mi je baš teško. Operisao sam stopalo, pa mi je majka došla u posetu da mi pomogne. Nisam mogao da se krećem, a kad bih vozio onaj trotinet bolelo bi me koleno. Bilo je noći kada nisam mogao da spavam od razmišljanja. Moji su mi tu mnogo pomogli. Kad sam se vratio na teren, imao sam 104-105 kila. Noga me je i dalje ubijala od bolova, pa sam morao stalno da pijem tablete protiv bolova. Srećom ljudi u klubu su me trpeli, davali slobodu i dozvoljavali da pravim glupe greške. Tek oko polusezone počeo sam da ulazim u formu, smršao sam i krenuo da igram bolje. I na kraju te iste sezone, pukne mi meniskus. Još jedna operacija. Samo sam počeo da se smejem. Iskreno, šta sam mogao da uradim? Bio sam nervozan i bilo mi je žao, ali to su stvari koje ne mogu da kontrolišem. Sve sam radio preventivno, išao na terapije i masaže, ali desilo se.
Pročitajte još…
Ni prelazak u G ligu i potpisivanje profesionalnog ugovora nisu doneli mir. Bizarne i mehaničke povrede nastavile su da se ređaju kao na traci.
– Potpisao sam profesionalni ugovor veče pred utakmicu sa Majamijem. Bilo je oko 10 uveče, spremao sam se za spavanje, kad me zovu agenti i kažu da su mi poslali ugovor da potpišem. Zvao sam moje u Srbiju, budio ih oko 4-5 ujutru. Otišao sam dva meseca ranije, odigrao dobro predsezonu, i onda su me poslali u G ligu kako bih bio sa njima od početka. Međutim, čim sam otišao, na prvom treningu dobijem potres mozga! To automatski znači sedam dana pauze. Oporavim se, izađem da igram prvu utakmicu, i dobijem rupturu na laktu. Saigrač me prvo slučajno udari laktom u mali mozak, a onda pri padu, dok sam postavljao ruke iza sebe, čovek mi uleti kolenom i lakat ode u suprotnu stranu. Mehaničke povrede na koje nikako nisam mogao da utičem. Propustio sam početak, ekipa je odigrala već 15 utakmica kad sam se ja priključio… Taman je počelo da ide nabolje, kad u februaru pred Ol-star pauzu dobijem i koštanu modricu na levom kolenu.
Nakon godinu i po dana konstantne borbe sa telom, usamljenošću i teškim mislima, Đurišić je shvatio da je povratak kući jedini način da sačuva mentalno zdravlje i spasi karijeru.
– Dok sam bio gore i mučio se sa povredama, stalno sam pitao moje: „Zašto ja? Zašto taman krenem dobro i nešto me saseče, pa opet moram mesec-dva na pauzu?“ Oni su mi uvek govorili da svako ima drugačiji put – neko lakši, neko teži. Jednostavno mi je tako suđeno i moram da se izborim sa time. Iskreno, želeo sam da budem kod kuće jer posle dve godine u Americi stvarno nisam bio na dobrom mestu, posebno što se psihe tiče. Nije to bilo zbog košarke ili života tamo… Kad sam doživeo poslednju povredu, znao sam da ću da se vratim. Odluku da se vratim doneo sam zbog psihe. Bio sam sam u Americi godinu i sedam meseci, postao sam asocijalan, nisam mogao sam sebe da prepoznam. Hteo sam da se vratim kući blizu porodice i prijatelja – istakao je Đurišić.