FOTO: Printscreen/YouTube
U 100. jubilarnoj emisiji podkasta “Jao Mile” gost je bio Darko Miličić, koji je u 180 minuta razgovora izneo razne anegdote o svojoj karijeri i životu nakon košarkaške penzije.
Kad ima ideju, do kraja je sprovodi u delo.
-To je to ludilo, koje me obuzme. Kad nešto krenem, idem punim gasom. Kad dođem do ledine, puknem glavom. Onda, Bože pomozi. Sad kad vratim film, ne mogu da verujem u šta sam ušao. Koji sam ja ludak. Niti sam proizvođač, niti ću ikad biti. Ekonomija? Sa njom vezom nemam, a kao nešto projektujem. Trgovina? Trgujem sa ljudima koji su od desete godine na pijaci. Svaki put me ’radi’, samo ne znam za koliko me ’radi’, jer je bitno da sam zadovoljan. Dođem kući , a on me ošurio. Na kraju, pozitivna priča, iako se nije naziralo da će biti. Slava Bogu, na kraju me je spasao. Situacija u kojoj sam se nalazio nije bila strašna, ali je slutila da bude.
Košarku je krenuo da trenira sasvim iznenadno.
-Otac radio u Beočinu, BFC bio tad aktuelan. Tata rekao, imam sina, visok, trener tadašnji kaže – dovedi ga. Ja onako pogubljen, ne znam gde se nalazim, ali dobro, počeo sam da treniram. Išao sam sve dok se ta sala nije zapalila, potom sam otišao u Sports world, već je Ivan Hajnel, vlasnik, čuo za mene. Prešao je moj kum Macura, pa ja posle njega. U međuvremenu je počelo bombardovanje, pa su srušeni oni mostovi, a ja sam malim čamcima prelazio, pa smo trenirali na Limanu, radili smo sve do odlaska u Vršac na prijateljsku utakmicu. Nismo ni znali da gledaju da će da pokupe sve što valja.
Draft je bio priča za sebe.
-Kad sam se prijavio za draft nisam bio punoletan. Draft je bio 25. ili 26. juna, ja punim 18 godina 20. juna, a moraš da apliciraš dve nedelje ranije ili tri. Oni su promenili to pravilo da bih se ja prijavio. Svi su hteli da uspem, osim mene. Kad si budala… Kad kažem deci, nemojte biti ludaci i idioti na tatu. Oni kao – kako možeš za sebe da kažeš da si idiot? Kažem – polako srećo, odrasćeš, videćeš i ti neke stvari, okolnosi i detalje. Sve ti je dato, a ti kažeš – neću. Evo ovome do mene, nemoj mene. To je jasno k’o dan.
Igor Kokoškov je pokušavao da ga osvesti u Detroitu, ali nije uspeo.
-Šta će čovek, imali smo sjajan odnos. Pokušavao je da mi kaže – ne može to, brate, tako. Ko je meni mogao da objasni, ja sam bio sam protiv svih. On dođe kaže – brate, smrdiš na rakiju, pomeri se od ovog glavnog. Koga? Šta me boli uvo. Čak i njega su zamrzeli zbog mene, jer je moj sunarodnik. Šta će čovek, došao, hoće karijeru da pravi…
Hauard- Telo stena, a u duši devojčica.
-Čudak je i danas . On ima neke teorije, u fazonu – nikad se u životu nisam potukao, nikada nisam igrao basket napolju. On je imao u procentima mogućnost povrede na basketu. Gledaš čoveka, kao od stene odvaljen, a on kao devojčica. Nije da se nismo slagali, bio je zvezda, ne možeš ti sa njim. Svi ga čuvaju, ekipa, uprava. Bio je projekat koji se čuva. Imali smo samo jedan okršaj na terenu, jer je bio u problemu kada je nemoćan, kada neko zapne protiv njega. Njemu se košarka svodila na jedan dribling, unošenja u koš. Ako to par puta ne može da uradi, a nije mangup, onda pokuša nešto drugo da uradi.
Rivers je bio u neverici, ostatak novca dao timu za čokolade.
-Gde ću ja u Boston? Oni mene vide kao nekog ko će da sedi na klupi, ali to nisam ja, izgubio sam suštinu. Volim da budem lider, vođa, lopta u rukama. To negde u meni tinja, ne mogu drugačije. Nemaju veze ni pare, ni sve, ali tako je bilo. Kevin Garnet, top ekipa, ja ne znam što sam na terenu. Trčim uz stepenice, niz stepenice, kao da se spremam za UFC. Ne znam ni zašto se spremam. Trajalo je dok je trajalo, a onda sam jedno veče rekao – Zorana, pakuj stvari, pakuj decu – to je to. Stavljam tačku na ovu muku, dosta je. Vraćamo se kući, više ne želim da ovo igram. Ona je malo bila u šoku – jesi ti definitivno? Ja ću da saopštim klubu da odlazim – svi u šoku. Mislim da je bila utakmica protiv Toronta. Oni kao, kasniš. Ja kao, gde kasnim, ja sam odavno zakasnio. Braćo, ja odoh. Kevin Garnet onako kao, pošto on priča sam sa sobom pred utakmicu, u fazonu – važi brate – a-ha-ha. Ja došao do Doka Riversa, rekoh, burazeru – hvala na svemu, odoh. Gde ćeš, ja sam mislio da ti se igra. Ja reko svi ste vi mislili, gotovo – nema više. Nemoj mi te herojske priče – nemoj da odustaješ… Ja sam davno odustao. Pomoćnik Tajron Lu došao sutradan ispred kuće, naslonio se na kola i kaže. Stvarno? A lova? Ja kažem – šta lova? Kupite sebi po čokoladu, nije sve u lovi. Mučim se ja, mučite se vi, meni malo fali da napravim glupost. U glavi nemam mir, u konstantnom nemiru – tenziji, nervoza. Toliko dugo traje mučenje, da ne želim da odugovlačim. Napraviću neku glupost, napraviću sebi dugoročan problem.
Grešaka je bilo mnogo, teško da je mogao da se odluči za jednu.
-Bilo ih je dosta. Sad kad bih vratio, ne bih mogao da odaberem. Na primer ono finale, kad sam ušao minut,dva protiv Lejkersa, dobio udarac i polomio ruku na četiri, pet mesta. To leto je bio skup reprezentacije. Nebitno da li bih prošao ili ne, ali bi mi sigurno značile pripreme, pa i da ne odem. Leriju Braunu pokazujem, pukla mi ruka, trese mi se cela, a on me onako gurne – ćuti bre, šta kukaš, igraj. Ruka natekla, on me gurne sa obe ruke. Jao, u kolikom sam bio iskušenju da ga iskidam onako. Imao sam sa njim par situacija, gde me par puta gurnuo, a onda kao aj da radimo individualno.
Za incidentom koji mu je obeležio kerijeru ne žali, ali bi neke reči izbacio.
-Nisam se za to ispovedio nikada, za sve drugo jesam. Način na koji sam se obratio nije bio lep, ni prema kome, a sudijama sam se obratio. Moje mišljenje o sudijama je moje mišljenje. Sigurno da način na koji sam se obratio nije u redu, kao ni zbog nivoa košarke koji se igra u tom trenutku – a to je Evropsko prvenstvo. Bilo je ružno spominjati decu i ćerke. Da je ta krađa postojala – postojala je. Da ti negativno utičeš na nečiji rad i trud, a meni, Bože oprosti, što izgovorih sve te bljuvotine na račin dece, ljudi koje ne poznajem. Ja poznajem te džukele, ne lično, ali sam imao direktan sukob. Ipak, spomenuo sam njihovu decu koje ne poznajem.
Kao što mu je karijera išla spontano, tako je i bilo nakon nje.
-Nisam imao nikakav plan, otišao sam, kupio zemlju. I sad, šta ću sa tom zemljom, malo se raspitivao, ajde nek osnova bude ta jabuka, pa ćemo da širimo druge kulture. Bila je varijanta gradnje, izmakla mi je, možda je dobro što je tako. Hoću-neću, verovatno su čuli, ko sam, šta sam, već sam kupio zemlju i praktično odustao od toga. Izašao sam iz grada, otišao iz tog ludila, i u poljoprivredu. Misle ljudi, otišao si u prirodu, lepotu, to je sve sem lepote. Ozbiljna borba. Nisam bio u gradskom ludilu, već mimo njega. Nije to ni priroda, ali sam bio napolju. Uživao sam, kad gledaš od pupoljka, cveta, kad se zametne plodić, pa izraste ona jabuka.