Bivši igrač Slobode iz Užica izneo zabrinjavajuće podatke u svom saopštenju
Da se nešto čudno dešava u užičkoj Slobodi bilo je jasno i krajem septembra 2018. godine, kada je ovaj prvoligaš bio na pragu da ostane i bez trećeg trenera u roku od mesec dana.
Telegraf je tada pisao šta se sve događalo u gradu kraj Đetinje, a rezultati Slobode u jesenjem delu Prve lige Srbije (pretposlednje mesto sa 13 bodova) jasno govore da je klub u velikim problemima.
Nedavno su ostali i bez Nemanje Obrenovića koji je (ne)očekivano izdao saopštenje za javnost i otkrio svu tugu ovog kluba i situaciju u kojoj se nalazi, a prema njegovim rečima glavni krivac je prvi čovek kluba Božidar Opačić.
Prenosimo deo saopštenja, uz korekcije redakcije:
– Na moje veliko zadovoljstvo/žaljenje (pomešana su mi osećanja, pa stvarno ne mogu da odlučim šta je od ta dva), želim da vas obavestim da više nisam član FK Sloboda Užice.
– Kao što većina zna, u Užice sam stigao letos iz daleko boljeg beogradskog kluba, ali ne i većom tradicijom od Slobode. Znao sam da je situacija u klubu jako loša, ali sam poverovao u svaku lažnu reč Božidara Opačića da će se situacija popraviti i da će biti bolje.
– Mislim da sam dužan da vam prepričam šat se sve dešavalo u prethodnih šest meseci i da ljudi treba da znaju stanje u srpskom fudbalu, kao i to kakav je život jednog profesionalnog sportiste. A ja kao neko ko je igrao i živeo u Italiji, Sloveniji i naravno Srbiji, smatram da sam dovoljno kompetentan da to procenim i dam svoj sud.
– Dočekan sam lepo. Delovalo je da će se moj dogovor ispuniti. Smešten sam u apartman, kao što sam i tražio. Hrana je bila dobra, uslovi za trening takođe. Odigrali smo dve utakmice od mog dolaska, nakon čega je Opačić oterao šest dobrih igrača iz naše prve postave. Ostali smo sa decom koja nisu bila kalibar za PLS.
– Zbog čega? Zbog toga što su se žalili, uz još nekolicinu nas koji smo s raznih strana uslovljeni da batalimo štrajk. Žalili su se da se i ostalim momcima u ekipi daju pare, a oterani su jer su ispali ljudi. Narednih mesec dana ne možemo ništa da dobijemo, nezadovoljstvo je veliko, a ja bivam izbačen iz stana noć pred meč u Beogradu. kao i ostali igrači iz svojih stanova, jer klub nije plaćao stanodavcu.
– Sa sve koferima odlazim kući, pošto nemam gde da spavam, a ostali momci se vraćaju u jednu čuvenu “žutu kuću“, jedno neuredno mesto koje nema uslove za život.
– Nakon što je Opačić vratio igrače, zato što sam obećao da više neće tražiti pare jer im je svima fudbal u interesu, u klub je došao i šef Marić. Počinjemo sa normalnim treninzima, bolje igramo, vezujemo prve pobede, osvajamo bodove…
– Pred derbi sa Kragujevcom šefu stručnog štaba, koji takođe ne komunicira sa Opačićem, se naređuje da me odstrani iz ekipe. Kao i kapitena ekipe, iako je šef celo sedmicu uvežbavao tim sa mnom u njemu. Šef odbija da ga posluša, a ja i kapiten dajemo golove za pobedu.
– Sledi utakmica u Novom Pazaru, gde bi sigurno uzeli nova tri boda, da Opačić nije ponovo napravio problem. Šefu ja zapretio otkazom ako me ne izbaci iz tima, što on nije hteo da uradi. Na dan utakmice dolazi do svađe. Šef ostaje pri svom, ispada čovek i daje sam otkaz. Iako smo svi znali šta se dešava, predsednik je imao svoje objašnjenje patološkog lažova.
– Nailazi nam utakmica sa Bežanijom u sredu, a u ponedeljak sedam naših igrača bivaju izbačeni i iz “žute kuće“. Po pljusku čekaju taksi, ali pošto ga nije bilo kućevlasnik se sažalio i ostavio ih do jutra. Ipak, naredni dan su izbačeni i noć pred meč su hodali gradom sa sve stvarima. I kada su hteli da odu kući, stiže “poziv spasa“ i završavaju u jeftinom hostelu. Spavaju na paletama i sanducima iz Drugog svetskog rata. Čak su i šlemove našli.
– Sezona je završena, a nijedna nije dobio platu. Skoro ceo tim je oteran, jer “ne valjaju“. Neki igrači praznike nisu mogli da provedu sa porodicama. Ovusu i njegov mlađi brat ostali su u Užicu bez hrane i para. Niko nije pozvao dečka da vidi jel živ.
– Pare mu je poslala žena koja čuva dete, a koje nije mogao da vidi jer nije imao kartu do kuće. Te pare je potrošio da kuva sebi 20 dana. Nije mogao čak ni da ode do grada na kafu od 150 dinara – tvrdi Obrenović koji je potom objasnio i šta se dalje dešavalo.
To njegovo detaljno obraćanje javnosti možete pročitati OVDE.