Foto: FK Crvena zvezda
Emitovana je i četvrta epizoda serijala „Ultras – Timina priča“, u kojoj je nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde Zoran Timić govorio o čuvenoj 1991. godini.
– U Nemačku na revanš sa Dinamom sam išao sa tri drugara – vozom. Kada su našli došli (avionom) krenula je tuča sa policijom. Dobro je sve to izgledalo, zadovoljan sam bio. Naš drugar koji je sve to slikao i snimao je bio uhapšen, pa mu je to oduzeto sve, i izuzetno mi je krivo zbog toga. U svakom slučaju, nismo se sukobljavali sa njihovim navijačima, već sa policijom. To su bili najveći neredi na evropskim gostovanjima do tada kada je reč o našoj grupi. Protiv Bajerna u Nemačku sam išao autobusom. Navijački ništa posebno, ali tada sam prvi put video prohibiciju oko stadiona. Došli smo nešto ranije na stadion, hteli da popijemo pivo, a Peđa Najgori je otišao da ga kupi. Uzeo je 20 limenki, ali nije primetio da je bezalkoholno. Pobedili smo, i Zvezda je bila blizu istorije.
Problem na putu do Barija bio je barjak sa likom Draže Mihajlovića.
– Problem na putu do Barija smo imali na granici u Sloveniji. Policija nam nije dala da pređemo granicu, jer smo napravili barjak sa likom Draže Mihajlovića. Mi smo izašli iz autobusa, pobunili se, već se tu napravila kolona i ljudi su bili nervozni. Na kraju su nas pustili. U Bariju nije bilo ničega sem sitnih čarki sa Francuzima, ali nisu nam pružali otpor. Interesantna je i situacija gde su dvojica naših drugara koji su bili u Arkanovoj ekipi išli redom i savetovali da se ne pale baklje, jer ćemo biti kažnjeni, utakmica prekinuta i slično. A ja idem iza njih dvojice i delim ljudima baklje. Bila je velika tenzija, jer je utakmica važna i retko kad tu može da se navija dobro. No, u potpunosti smo zasenili Francuze i naša zastava je bila 10 puta veća od njihove. Više baklji smo zapalili, cela tribina je bila pod šalovima. Iskreno, posle rođenja moje dece, najintenzivniji momenat u mom životu je pobeda u Bariju. Stajao sam, a suze su mi išle niz obraze.
A posle toga rat…
– Sve se promenilo u leto 1992. godine… Rat, sankcije, izbačeni iz evrokupova, odlazak najboljih igrača. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će to da se desi, jer je postojalo poverenje u državu. No, sećam se anegdote iz 1986. godine kad smo bili na gostovanju u Tuzli. Potukli smo se na poluvremenu sa lokalcima, i završili u stanici. Kad su nas pustili, otac jednog momka iz Tuzle koji je zvezdaš nas je vozio na stanicu. Pričali smo o političkoj situaciji i sećam se da mi je još tada rekao – „Ovde će za par godina biti krvi do kolena“.
Govorio je Tima i o čuvenoj tuči sa grobarima iz 88. večitog derbija.
– Grobari su spremili štangle, držače od sekira i iz pravca Ljutice Bogdana krenuli ka severu te rasterali sve. Ljudi su utrčali u stadion, a policija zatvorila kapije. Mi smo bili na stazi i odmah krenuli gore. Videli smo zatvorene kapije, a mi smo se sa štanglama koje je policija konfiskovala od grobara krenuli ka vratima. Policija je skočila na nas, pitali su nas da li smo normalni, ali smo mi gurnuli vrata i istrćali napolje. Bilo je dosta napeto, ali su ljudi sa severa počeli da izlaze i uspeli smo da poguramo grobare ka jugu. Krenulo je komešanje na jugu u toku utakmicu, grobari su se tukli sa policijom, a mi smo masovno dali komandu da svi krenemo ka njima. I tako je i bilo, jer je dve hiljade naših krenulo prema jugu. Policija nam je zavorila vrata, ali je nastavala pometnja i tukli smo koga smo stigli. Vrlo brzo se policija organizovala i poterala nas napolje, ali to je bio prvi put da je jedna grupa upala na tribinu drugoj.
Prisetio se i otimanja „komando“ zastave.
– Te 1990. godine smo uspeli da otmemo više transparenata navijačima Partizana, ali je jedan bio posebno interesantan – „komando“ zastava. Taj transparent smo oteli dva puta. Prvi put 1987. godine i to takozvanoj „kaznenoj ekspediciji“, ali smo odradili to traljavo. Zastava je ostala kod nekog mlađeg momka, a on nije bio u stanju da je zaštiti, jer su mu dolazili i na kuću, te pretili celoj porodici. Druga zastava je oteta na ulici, tri godine kasnije. Prethodno su oni nekoj našoj grupi iz Velike Gradiške ukrali transparent sa tribine, i posle toga smo znali da sledi derbi. U suštini, bili smo sigurni da će je poneti, a imali smo informaciju i kod koga je. To je bila neka ekipa iz Mirijeva, njih 20, 30, a mi smo ih dočekali, izašli iz kola i prišli. Pitali smo gde je zastava, oni su rekli da je nemaju, ali da imaju „komando“ zastavu. I eto, uzeli smo im tu „komando“ zastavu.
Nikome nije bilo prijatno u Beogradu.
– Beograd je bio nezgodan grad za gostovanje i tu niko lagano nije dolazio. Svi su bili svesni da će ovde neko da pravi akcije protiv gostujućih navijača. Splićani su recimo najmasovnije došli u Beograd na finale Kupa, bilo ih je dve hiljade. Nije bilo nijedan indicent… Došli su, bez želje da „akcijaju“, da se odvoje od policije i slično. Mi smo se uvek trudili gde god da odemo da uradimo nešto. Ne mogu ni da zamislim šta bi bilo da je dve hiljade naših otišlo u Split.