Foto: Sportal
Sportskim svetom je danas odjeknula vest da košarkašku karijeru završava jedan od najboljih srpskih košarkaša – Nemanja Bjelica.
Nakon što je objavio na društvenim mrežama da se povlači, Bjelica se oglasio novim, emotivnim saopštenjem, koje prenosimo u celosti.
Pročitao sam do sada brojna saopštenja profesionalnih sportista kojima objavljuju kraj svoje karijere. Tada sam razmišljao da ću, kad za to dođe vreme, lično izbeći takav trenutak, jer sam se oduvek trudio da moje jedino obraćanje javnosti bude isključivo sa košarkaškog terena. Negde davno sam pročitao da niko nije pobedio vreme. Poslednjih godina sam toga postao potpuno svestan. Sada, mimo svih mojih očekivanja, osećam potrebu da, posle punih 20 godina, zvanično objavim da je došao kraj. Tražio sam u početku svoje malo mesto na košarkaškoj mapi, počev od terena mog bloka 70 na Novom Beogradu, do pravog zaljubljivanja u košarkaške obruče posle rada sa trenerom Acom Janjićem. Mnogi ne znaju da su me Milan Mandarić u „Superfundu“, kasnije Zoran Kostić u Austriji, potom Branko i Milivoje Karalejić, kao i moji prvi agenti Bojan Tanjević i Lucijano Kapikjoni, na početku veoma podržavali i ohrabrivali da mogu mnogo i daleko. To cenim i ne zaboravljam. Posebnu zahvalnost dugujem trojici naših velikih trenera, bez kojih košarka u Srbiji ne bi danas bila ovako cenjena i voljena. Oni su me, svako na svoj način, naučili šta znači igra za reprezentaciju i kako treba braniti zastavu i grb naše Srbije. Svetislav Pešić me je prepoznao kao igrača, dao mi šansu i pružio veliku podršku. Dušan Ivković me je uvrstio u reprezentaciju čiji sam dres godinama sa velikim ponosom nosio, a uz Željka Obradovića sam u Fenerbahčeu igrao najbolju košarku u životu i postao MVP sezone Evrolige.
U NBA sam potpuno promenio način svoje igre, ali ne žalim… Žarko Đurišić, tokom boravka u Minesoti, zatim Vlade Divac i Peđa Stojaković u Sakramentu, dali su mi novi podsticaj i snažno me gurali u nove pobede. Kruna mog profesionalnog puta je bilo osvajanje šampionskog prstena sa Golden State Voriorsima i trenerom Stivom Kerom koji mi je košarkaški pravougaonik prikazao na drugačiji način. Tokom moje karijere u USA, Lukas Čarte iz Španije je postao moj veliki prijatelj, iskreni savetnik i čovek od velikog poverenja. Zahvalnost dugujem i mom bratu Vladimiru Ćuku, koji je uvek bio uz mene. I svi ostali koje sam se sreo na mom košarkaškom putu, brojni saigrači i prijatelji iz reprezentacije, zatim Sead Galijašević, Dušan Sajić, doktor Gaga Radovanović, Bata Zimonjić, Dejan Milojević, Srđan Nedeljković, Aca Matović, Aleksandar Kesar, Filip Volšek i mnogi drugi, dali su, svako na svoj način, nesumnjiv doprinos u razvoju moje karijere. Naravno, uz mene su uvek stajali moji divni roditelji, posebno otac Milovan, čiju sam neizmernu ljubav i bezrezervnu podršku, osećao stalno i svuda. Ipak, moj najveći uspeh i ponos su moja deca Nika i Stefan. Hvala reprezentaciji Srbije, Crvenoj zvezdi, Fenerbačeu i Golden Stejtu. Možda sam malo i odužio, ali je izgleda moralo tako… Ovo je kraj moje karijere i nadam se skorom početku nekog novog izazova u sportu koji mnogo volim i koji mi je toliko dao. Hvala svima! – napisao je Bjelica.