Foto: FK Crvena zvezda
U poslednjoj, sedmoj epizodi serijala „Ultras – Timina priča“, nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde je govorio o čuvenoj utakmici između Jugoslavije i Hrvatske, zbog koje je bio uhapšen, iako nije ni planirao da ide na nju.
– Nije mi padalo na pamet da idem da gledam utakmicu sa Hrvatskom. Znao se naš stav – Zvezda Srbija, nikad Jugoslavija. Zvao me je inspektor na telefon i rekao da dođem u stanicu na razgovor. Govorio sam mu da ne planiram da idem na utakmicu, ali je on insistirao da se vidimo. Stigao sam, sedeo tu i celo popodne proveo u stanici. Odjednom su došli i rekli da moraju da me zadrže još dva dana, dok ne prođe utakmica. Izmislili su da sam izvršio tešku krađu. Naravno, izmišljotina, jer ja sam pošten huligan, a ne kriminalac. Nikad mi dva dana tako sporo nisu prošla. Kasnije sam ih i tužio, jer su me bez pravnog osnova zadržali tu. Digla se čitava frka kad su i naše porodice to saznale. Sećam se da me je zvao novinar „Glasa javnosti“ da napravimo intervju, i pitao me: „Kakve veze nestanak struje na utakmici Jugoslavija – Hrvatska ima sa vama?“ Našalio sam se i rekao da smo je mi iz zatvora isključili. To je sutra bilo na naslovnoj strani.
Stav Zvezdinih navijača je bio takav da ih Jugoslavija nikada nije zanimala.
– Kad sam počeo da idem na utakmice, moj stav je bio takav da me reprezentacija nije zanimala. Čak me je nerviralo što neki Zvezdini igrači nisu bili tu, a imali su mesta. Kako je vreme prolazilo, a ja sve više saznavao o istoriju, stvorio sam mišljenje da je Jugoslavija zlo i tamnica srpskog naroda. Nismo mogli da navijamo za reprezentaciju koja ima tuđe ime, tuđu zastavu i tuđu himnu. Koštao nas je taj stav prema reprezentaciji. Imali smo mnogo problema zbog toga.
Govorio je i o čuvenoj tuči sa navijačima Rada na Trošarini.
– Ako pričamo o odnosu sa navijačima Rada, tu postoji ozbiljan istorijat. Krajem 80ih godina smo bili u dobrim odnosima, družili se privatno, a oni su imali ideju da ujedine nas i grobare. Naravno, mi nismo dozvolili da isti transparent bude na našoj i Partizanovoj tribini. Početkomm 90ih smo bili na distanci, iako sam ja sa Supom bio dobar drugar. Došlo je do te velike tuče sredinom devedesetih. Mi smo se skupili tačno u podne i dogovorili da idemo na „sve ili ništa“, jer smo prethodnu tuču izgubili i nerviralo nas je što se to desilo. Našli smo se na Trošarini i došlo je do velike tuče. Znali smo da nema šanse da je izgubimo. Letele su flaše, kamenje, motke, baklje, ali jasno je bilo da oni neće moći da idrže taj udar. Osećali smo se odlično kad smo pobedili, ojačalo nas je to. Navijači Rada su po meni više supkulturni, nego što su konkretno navijači, ali ne treba ih potcenjivati, pogotovo na ulici. Uneli su živost na navijačku scenu pogotovom oružjem. Morali su time da se služe jer ih je bilo manje nego svih ostalih.
Sukobi sa policijom su bili sve veći i veći.
– Sećam se utakmice protiv Borca iz Čačka 1999. godine… Narod se okrenuo protiv Miloševića i to se zahuhtalo, a policija je to znala. Kad smo ušli na tribinu, policajci su samo krenuli redom da nam uzimaju lične karte. Već to nam je bilo nejasno, ali su posle toga usledile sitne čarke kad su navijači ušli na teren nakon što je Zvezda dala gol. Onda je Borac dao gol i nastala je frka i kamenovanje s tribine na tribinu. Gomila naših navijača je istrčala na teren i došlo je do opšte tuče. Utakmica je prekinuta… Na kraju, vratili su nam lične karte tek kasnije tog dana kad smo bili u autobusu za Beograd, ali jedan moj drugar se vratio po svoju. Nije huligan, simpatizer je. Otišao je kod policajaca koji su ga uhapsili i optužili ga da ih je napao. Bio je mesec dana u pritvoru, pokrenut je krivični postupak i dobio je godinu dana. Od svih ljudi na tribini, on je poslednji koji bi se tukao. U to vreme je Interpol počeo da pravi bazu huligana po Evropi, da bi se sprečio njihov dolazak u druge zemlje. Tako je moj nesrećni drugar bio jedan od prvih koji se našao na njoj.
Dešavale su se tada velike promene u državi, što se odražavalo u svim sferama društva.
– Te 2000. godine je sve ključalo. Sećam se utakmice protiv Torpeda iz Gruzije, gde policija u prvom poluvremenu, bez ikakvog razloga upada na tribinu i hoće da hapsi ljude. Sve je bilo bez rezona, i onda dođe do tuče. Ko god im se učinio da ima neke veze sa tribinom su ga hapsili, stavljali uza zid i bili izuzetno brutalni. Oko 150 ljudi je uhapšeno u toj izrežiranoj akciji, jer im je trebao incident kojim bi zaoštrili situaciju. Posle toga je stiglo upozorenje od policije i to upravi kluba da nikom ne pada na pamet da skandira loše protiv Miloševića na meču protiv Dinamo Kijeva, jer će oni upasti na tribinu, a Zvezda u tom slučaju biti izbačena iz UEFA takmičenja. Derbi posle izbora nakon 5. oktora je bio isto haotičan. Navijači Partizana su na početku utakmicu počeli da se komešaju, utrčali na teren, bacali baklje, a onda je i sa naše strane krenula masa ljudi. Policija nije reagovala… Ne znam da li je to bilo naređenje ili nisu hteli da se zameraju narodu u uzavrelim trenucima. Napadnuti su tada i igrači Partizana i uprava.