OFK Beograd je iza sebe ostavio izuzetno uzbudljivu i istorijsku polusezonu, obeleženu velikim povratkom na Omladinski stadion, ali i modernim, hrabrim fudbalom koji je vratio publiku na Karaburmu. “Romantičari” su pod komandom šefa stručnog štaba Jovana Damjanovića postali jedno od najprijatnijih osveženja u domaćem šampionatu, pozicionirajući se na tržištu kao treći klub u Srbiji po vrednosti igrača, odmah iza Crvene zvezde i Partizana.
U velikom intervjuu za “Max sport”, strateg plavo-belih detaljno sumira postignute rezultate, govori o svojoj specifičnoj fudbalskoj filozofiji, oživljavanju romantičarskog duha na tribinama, ali i planovima za predstojeći prelazni rok u kojem najavljuje dolazak ozbiljnih reprezentativnih bisera.
Kada se podvuče crta ispod svega ostvarenog, preuzimanje ekipe u hodu i građenje novog identiteta sa sobom su nosili ozbiljne izazove.
– Bilo je izazovno, pre svega zato što smo ostali bez nekoliko veoma važnih igrača koji su imali ogroman uticaj na tim kroz golove, asistencije i ukupni kvalitet. Otišli su Đermanović, Bezera, Enem i Knežević, transferi koji su klubu doneli milionske prihode, ali su istovremeno značili da moramo da gradimo novi tim i pronađemo igrače koji će preuzeti njihove uloge. Mislim da smo u tome uspeli – počeo je Damjanović.
Pored velikih personalnih promena, kalendar takmičenja i stalna putovanja dodatno su otežavali svakodnevni rad stručnog štaba.
– Suočavali smo se i sa brojnim okolnostima koje nisu bile jednostavne. Od prvih jedanaest utakmica čak devet smo igrali van Beograda, imali smo duga putovanja, često i po deset sati. Sve su to faktori koji utiču na svakodnevni rad i razvoj ekipe.
Ipak, uprkos svim otežavajućim faktorima na drumu, ekipa je brzo počela da prihvata i na terenu demonstrira zacrtane taktičke zamisli.
– Tek nakon toga dolazi priča o stilu igre, identitetu i načinu na koji želimo da se predstavimo. Zahvaljujući radu igrača i stručnog štaba, uspeli smo u velikoj meri da implementiramo naše ideje, iako verujem da još imamo prostora za napredak. Ostvarili smo nekoliko istorijskih pobeda, ali ono što me posebno raduje jeste činjenica da smo do njih dolazili kroz stil fudbala kakav želim da moj tim igra i u budućnosti.
Pročitajte još…
Vukičević za „Max sport“ o treneru Damjanoviću i povratku na Karaburmu: „OFK Beograd napada Top 4“
Ulazak u plavo-belu svlačionicu zahtevao je postavljanje jasnih pravila i oslobađanje igračkog kadra bilo kakvog straha od greške.
– Prva stvar na kojoj sam insistirao kada sam ušao u svlačionicu bila je da igrači u svakom trenutku imaju jasan zahtev i jasnu strukturu u kojoj funkcionišu. Unutar te strukture želeo sam da imaju maksimalnu slobodu da rizikuju, greše, budu hrabri i, pre svega, ambiciozni. To je neophodno za fudbal koji želim da igramo – fudbal protagonizma.
Strateg tima sa Karaburme jasno stavlja do znanja da pasivnost i skrivanje na terenu ne toleriše, dok za hrabre poteze uvek nudi apsolutnu zaštitu.
– Može da se desi da igrač nema dobar dan i da pogreši, ali ne želim da vidim igrača koji ne traži loptu, koji nema ambiciju da preuzme odgovornost ili koji se plaši greške. Moji igrači znaju da, dok su hrabri, traže loptu i rade ono što od njih tražim, odgovornost za lošu partiju preuzimam ja. Vrlo brzo su videli i osetili da takav fudbal donosi pre svega uživanje i zadovoljstvo u igri, a ono što je najvažnije – donosi i rezultat.
Donošenje moderne, proaktivne filozofije u domaće okvire zahteva vreme i ogromno poverenje svih klupskih struktura.
– Uvek je potrebno vreme da se takve ideje implementiraju, pogotovo u našem okruženju gde je takav pristup i dalje ređi nego u najrazvijenijim fudbalskim sredinama. Međutim, kada igrači osete snagu i benefite hrabrog fudbala, stvari postaju mnogo lakše. Govorim o fudbalu u kojem se vi pitate, u kojem ne čekate isključivo grešku protivnika, već preuzimate inicijativu, rizikujete, tražite loptu i želite da kontrolišete utakmicu.
Za Damjanovića atraktivan pristup nije samo prolazna ideja na papiru, već duboko ukorenjeno fudbalsko ubeđenje.
– Kada igrači počnu da veruju u takav način igre i vide da im donosi samopouzdanje, zadovoljstvo i rezultate, proces implementacije postaje prirodniji. Do tog trenutka potrebno je poverenje svih u klubu – igrača, stručnog štaba i rukovodstva. Ovo nije samo moj pogled na fudbal, već nešto u šta duboko verujem. Smatram da je igrati hrabro, atraktivno i sa jasnom idejom vrednost sama po sebi. Takvim fudbalom maksimalno razvijamo kvalitet igrača, posebno mladih, i verujem da na taj način dugoročno dolazimo i do rezultata.
Svestan je šef stručnog štaba da svako u trenerskom poslu bira svoj pravac, a njegov je neraskidivo vezan za dinamičnu i ofanzivnu igru.
– Naravno, svako ima svoj put i svoju fudbalsku viziju. Moj put je intenzivan, proaktivan fudbal, ali istovremeno fudbal u kojem igrači žele loptu, žele odgovornost i uživaju u igri. To je nešto što donosi zadovoljstvo i meni kao treneru i njima kao igračima.
U domaćem ambijentu i dalje postoji doza skepticizma prema stilu koji sa sobom nosi veći stepen taktičkog rizika.
– Mislim da u Srbiji još uvek nema mnogo potrebe i razumevanja za takav fudbal, ali to je potpuno normalno jer takvog fudbala i nema nešto kod nas. Nije lako raditi, ja imam razumevanja za sve, uvek je lakše u priči, zato ja volim više dela, teren i ono kako jedna ekipa izgleda. Ljudi koji donose odluke uglavnom veruju u ono što poznaju i što su već videli. Kada se pojavi nešto drugačije, nešto što nosi više rizika i traži veću hrabrost, prirodno je da izaziva određenu dozu nelagode i sumnje.
Kao najbolji primer hrabrosti i napadačkog opredeljenja, Damjanović izdvaja partije protiv naših najvećih klubova na njihovim stadionima.
– Mi vodimo 1:0 na Marakani na poluvremenu i izlazimo u drugo da napadamo, pritiskamo Zvezdu i hoćemo da damo drugi gol. Isto je bilo na stadionu Partizana pricrezultatu 1:1 na poluvremenu, ulazimo još agresivnije na njih u drugom delu, držimo ih na njihovoj polovini, idemo po drugi gol, nismo se zatvorili i čuvali rezultat na taj način što je logičnije i bliže nama i verovatno ispravnije, međutim hteli smo na ovaj drugi način da kontrolišemo dešavanja što je bliže našoj svlačionici i identitetu koji želim da stvaramo, biramo ovaj put.
Iskustva iz ranijih angažmana jasno pokazuju da proaktivan model na terenu donosi višestruke benefite i opipljivu ekonomsku korist za klub.
– Međutim, ono u šta čvrsto verujem jeste da organizovan i hrabar fudbal maksimalno razvija igrače i povećava njihovu vrednost. Najbolji primer za to je ono što se dogodilo u Topoli nakon nastupa u Evropi, Ligi konferencija. Kroz atraktivan, proaktivan i hrabar fudbal uspeli smo da ostvarimo značajne rezultate, plasiramo se u nokaut fazu evropskog takmičenja i pokažemo da i klub iz Srbije može da igra na taj način i pobeđuje. Kadeti na Kipru su bili treći, ali način igre i kako smo dolazili do pobeda tu generaciju čini posebnom.
Ulaganje u intenzitet i modernu metodologiju treninga direktno se reflektuje na plasman i prepoznatljivost klupskih pojedinaca na svetskom tržištu.
– Ono što je važno za ljude koji vode klubove jeste da takav pristup donosi i konkretnu ekonomsku zaradu. Igrači koji ranije nisu imali ozbiljne ponude postali su interesantni evropskom tržištu, a klub je kroz transfere i rezultate ostvario višemilionsku zaradu. To je jedna od najvećih prednosti takvog fudbala. Često govorimo kako srpskom fudbalu nedostaju intenzitet i dinamika, a onda imate primer Alekse Cvetkovića iz OFK Beograda, koji je prema statističkim parametrima bio u kategoriji U23 igrača najbolji na svetu po intenzitetu igre, ispred igrača iz najjačih liga sveta. To nije slučajnost, već posledica načina na koji se igra i trenira.
Cilj mladog i perspektivnog stručnjaka je da ponudi model koji može fundamentalno da promeni status i spremnost naših fudbalera za prelazak u lige petice.
– Ja samo pokušavam da ponudim jedan model za koji verujem da može da pomogne srpskom fudbalu. Da li će ga neko prihvatiti ili ne, to ne zavisi od mene mnogo, ali i ja se trudim da budem stalno bolji. Međutim, mladim igračima je potreban upravo takav fudbal kako bi bili spremni za najviše nivoe i za prelazak u ozbiljne evropske lige, trenutno ih ne spremamo baš za top nivo.
Poseban fokus u Damjanovićevom radu zauzima psihološko profilisanje i forsiranje tinejdžera u najtežim superligaškim bitkama.
– Trudim se da mladim igračima pre svega izbacim strah, da im dam samopouzdanje, a zatim i odgovornost. Verujem da se pravi razvoj mladog igrača ne dešava u lakim utakmicama, već u velikim mečevima, pod pritiskom i u odlučujućim trenucima. Tokom cele polusezone igrali smo sa trojicom veoma mladih centralnih bekova – Pavlovićem (2007), Vukičevićem (2005) i Falom (2005). Praktično su bili debitanti u Superligi, ali sam od njih tražio maksimum.
Davanje maksimalne odgovornosti mladima stvara čvrst karakter i okruženje u kom se greška tretira isključivo kao lekcija.
– Nisam spuštao zahteve zbog njihovih godina, naprotiv, davao sam im najveću moguću odgovornost jer verujem da samo tako mogu da napreduju. Jedino što nisam želeo da vidim jeste strah. Dok su hrabri, dok pokušavaju da igraju, traže loptu i rade ono što od njih zahtevam, odgovornost za njihove greške preuzimam ja. Loš dan je sastavni deo razvoja svakog mladog igrača. Mladi igrači moraju da osete poverenje trenera. Moraju da znaju da jedna greška neće promeniti mišljenje o njima i da neće biti kažnjeni zato što su pokušali nešto hrabro, u skladu naravno sa igrom. Stvoriti takvo okruženje je moj posao. Kada igrač oseti poverenje, onda je spreman da preuzme odgovornost, a upravo tada počinje njegov pravi razvoj.
Za savršen ambijent na terenu i unutar svlačionice neophodno je prisustvo iskusnih lidera koji služe kao produžena ruka stručnog štaba.
– Uloga iskusnih igrača poput Rodića, Gojkovića, Gobeljića i Markovića je neprocenjiva. Oni mnogo pomažu mlađim igračima, ali i meni i stručnom štabu, pre svega svojim profesionalizmom, kvalitetom i iskustvom. Imamo odličnu svlačionicu i verujem da je ambijent koji gradimo možda čak važniji od taktičkih detalja na terenu. Tek kada postoji poverenje, zajedništvo i zdrava kultura rada, moguće je preneti vrednosti i stil igre koji želimo da vidimo na terenu.
Pročitajte još…
Povratak na Karaburmu u ulozi šefa struke za nekadašnjeg prvotimca plavo-belih probudio je autentične romantičarske emocije.
– Povratak na stadion za mene predstavlja poseban osećaj. Na tom mestu sam bio kao igrač, a danas sam tu kao trener, što smatram velikom privilegijom, posebno u klubu kao što je OFK Beograd, sa tako bogatom tradicijom i jedinstvenom kulturom. OFK ima nešto posebno u odnosu sa svojim navijačima. Često srećem ljude koji mi pričaju koliko vole klub ili kako ih OFK podseća na oca, dedu ili nekog bliskog ko ih je nekada vodio na stadion. Taj romantizam i emocija koju OFK nosi kroz generacije nešto su što ne prolazi i što pravi ljubitelji fudbala prepoznaju.
Povezanost sa vernom publikom i prepoznatljiva tradicija kluba imaju ogroman uticaj na fudbalsko sazrevanje nadolazećih snaga.
– Zato mi je posebno drago što naši mladi igrači imaju priliku da osete tu atmosferu i povezanost sa klubom. Bila bi velika šteta da prođu kroz OFK, a da ne dožive tu strast koju ovaj klub i njegovi navijači nose sa sobom. Dugo smo čekali povratak na naš stadion, pa je bilo prirodno da se osete određena trema i osećaj odgovornosti zbog važnosti tog trenutka. Međutim, siguran sam da će već od naredne sezone stadion OFK Beograda i naši navijači biti velika snaga i vetar u leđa ekipi. Verujem da će upravo ta energija sa tribina pomoći našim igračima u najtežim trenucima, velikim utakmicama i borbi za nove pobede.
Upravljački i sportski sektor kluba funkcionišu u savršenoj sinergiji, a svakodnevni razgovori o prelaznom roku donose jasne smernice.
– Sportski sektor na čelu sa Andrejem Mrkelom već duže vreme radi veoma kvalitetno, imam veliko poverenje u njih, mislim da smo uspostavili dobru saradnju i jasnu komunikaciju. Prelazni rok je izuzetno važan period, svakodnevno razgovaramo o prioritetima, mogućim pojačanjima i potrebama tima, ali istovremeno ostajemo fleksibilni jer tržište često donosi nepredviđene situacije.
Konstantan skok tržišne vrednosti igračkog kadra potvrđuje ispravnost i profitabilnost uspostavljenog modela na Karaburmi.
– Svesni smo da bi, kao i prethodnog puta, neki od naših najboljih igrača mogli da naprave iskorak u karijeri i odu u inostranstvo. To je deo procesa razvoja i potvrda dobrog rada. Ono što je posebno važno jeste da je nakon ove polusezone značajno porasla vrednost naših igrača i da smo sada, po vrednosti tima, iza Crvene zvezde i Partizana, odnosno treći u Srbiji. Istovremeno, očekujemo dolazak igrača koji kvalitetom, karakterom i ambicijom mogu da odgovore zahtevima kluba kao što je OFK Beograd. Cilj nam je da formiramo tim koji će nastaviti tamo gde smo stali i još podignemo nivo u svemu jer imamo prostora.
Fudbalska javnost može da očekuje velike vesti u narednim danima, pošto trener plavo-belih najavljuje dolazak ozbiljnih reprezentativnih pojačanja.
– Volim rad sa mladim igračima i ove polusezone je nekoliko njih napravilo ozbiljan iskorak. Mogu da nagovestim da ćemo dovesti i četiri igrača iz moje generacije iz reprezentacije, fudbalere velikog talenta i potencijala. Ipak, za najviše ambicije potreban je i balans – uz mlade igrače, važni su i oni iskusniji, sa igranjem na višem nivou iza sebe. Taj miks mladosti i iskustva je ono što pravi stabilan i jak tim. Naravno, podjednako je bitno da se sve to uklopi i po karakteru, kako bi ekipa imala pravu hemiju i zajednički identitet – zaključio je Damjanović.