FOTO: Mundo Basket
Nakon nesreće koju je doživeo u Manili, posle devet meseci, srpski reprezentativac Boriša Simanić je počeo sa treninzima.
U podkastu u kojem je gostovao, pričao je o svim detaljima u Manili.
-Sada, trenutno, sam stvarno odlično, počeo sam i da treniram. Nekih više od mesec dana već radimo i zasad se osećam fenomenalno. U početku smo radili samo u teretani, da mišiće vratimo u funkciju, jer su bili zamrli skroz, ništa nisam smeo da radim sedam-osam meseci, zbog tih nalaza i svega, da se to očisti i onda sam krenuo da radim. U početku je to bila teretana, a onda smo iz nedelje u nedelju podizali intenzitet i pre nekih sedam do deset dana sam počeo i da šutiram.
Spomenuo je kako su izgledali prvi treninzi.
– Treniram sa Stefanom, on je bio sa nama u reprezentaciji, pomoćni kondicioni, on je posvećen stvarno, radi odlično. Kako izgleda trening? Uzme se pulsimetar, stavimo ga i onda gledamo tokom celog treninga kako se kreće puls. Ne smemo ni da preterujemo u početku, jer sam na traci odradio neka trčanja, brzu šetnju, digli smo puls na 150, 160 to je bilo sve u redu, tako im je pokazalo i rekliu su to je to, ideš do ovoga i na treningu, ništa preko toga. Sve ide preko doktora Gage Radovanovića.
Izjavio je da mu je doktor Dragan Radovanović praktično spasao život.
– Doktor Radovanović nikome nije ni rekao kakva je realna situacija, samo je par ljudi znalo u Savezu da mi je život bio ugrožen. Ja sam mu zahvalan i rekao sam mu to spasio mi je život u više navrata tamo. Prve noći je bio uz mene, oni su hteli da posle snimka sačekamo jutro, međutim, pošto je bubreg pukao bilo je veliko krvarenje i da se sačekalo ja ne bih ni dočekao jutro. Tek posle drugog snimanja videli su da sam izgubio dve litre krvi i da je operacija odmah morala da se radi. Da nije bilo Gage da ubrza bilo bi lezi ti gore i to je to.
Svi saigrači su čekali odgovor doktora u jednoj sobi.
-U trenucima kada se tražila krv za mene, bilo je četiri, pet ujutru i niko od mojih druagara igrača nije spavao, svi su bili u jednoj sobi. Bilo im je stvarno nezgodno, pa još i poraz od Italije i trebalo je da prođe dva dana da bi saznali da stvarno sve u redu, nisu ni spavali dok im se nisam javio. Prvi put sam normalno zaspao nekih 20-25 dana posle operacije, ovde u Beogradu. To malo što sam spavao, spavao sam na leđima, i onda sam sa nekim pojasom mogao na bok i tada je sve bilo mnogo lakše.
Spomenuo je kako je izgledao prvi trening nakon oporavka.
– Peti mesec posle operacije sam otišao na teren, napolju i šutirao iz mesta na koš, onako, da ne trčim, da se ne krećem preterano. Video sam da je sve u redu i da ne osećam ništa čudno. Odradio sam sva testiranja koja sam morao, i onda sam prvi put ušao u teretanu. Nisam smeo ništa osim malo sklekova bez dozvole. Prvi šut nisam pogodio. Bila je kratka lopta za metar, još ja stao na trojku i kao odmah ću ja nju. Pitao sam se da li je sa nogama trebalo jače, ali posle pola sada našao sam taj osećaj, posle ostane to. Ubacivalo se.