Miloš Degenek i Toma Menije su izjavama preko medija vodili svojevrsnu polemiku. Nije da su oni jedan drugome replicirali, ali se u njihovim rečima jasno videla razlika u razmišljanju. Dok je Degenek novinarima odgovarao pitanjem misle li oni da je lako uspostaviti pas igru protiv Pari Sen žermena, Menije je čak i jadikovao zbog te jedne lopte u mreži Alfonsa Areole i podsećao na onu staru krilaticu Pepa Gvardiole o tome da ne možeš da primiš gol ako držiš loptu u nogama i da je zato od suštinskog značaja, bitnije i od svih prodora Nejmara i Kilijana Mbapea, da kad izgubiš posed uzmeš fudbal nazad u svoje ruke u narednih pet sekundi.
Nije to ništa čudno. Menije je perfekcionista. Morao je da postane kako bi bio deo tima koji je sa letnjeg “odmora“ doneo bronzanu medalju sa Mundijala. Sa tog istog turnira zlato su poneli Kilijan Mbape, Presnel Kimpembe i već pomenuti Areola. Nejmar i Anhel di Marija su još ranije osvajali Ligu šampiona, Marko Verati i Tijago Silva su petostruki uzastopni šampioni Francuske…
U isto vreme skoro svi fudbaleri Crvene zvezde ove jeseni debituju u Ligi šampiona. Za Napoli su se zagrevali šesticom protiv Radnika iz Surdulice. Uoči gostovanja na Parku prinčeva bili su domaćini ekipi Mladosti iz Lučana. I onda pod svetlima Ajfelovog šest komada u mreži Milana Borjana i početak navijačke polemike: sramotna igra i istorijska bruka ili prosto – surova realnost?
Obe strane imaju svoje argumente. Da se Crvena zvezda ne diči titulom prvaka Evrope iz 1991. godine verovatno ne bi ni bila ovde. Da percepcija u Ljutice Bogdana nije takva da kao evropski i svetski šampion ne smeš sebi da dozvoliš da pred bilo kim strepiš ne bi izabranici Vladana Milojevića ni uspeli da pobede sebe i izdignu se iz potčinjenog položaja u Salcburgu. Da “Marakana“ protiv Napolija nije zagrmela verujući da Zvezda može da igra barabar sa Italijanima – a i dalje je pitanje može li? – teško da Karlo Ančeloti ne bi u džepu odneo sva tri boda. Po nekom nepisanom pravilu iz starih vremena, Zvezda je najbolje utakmice pružala u Evropi. I dugo je, čak i posle ratova, baš zbog toga preživljavala legenda o neosvojivoj tvrđavi, grotlu “Marakane“ ili kako je to Karleto nedavno rekao “fascinantnom autsajderu“ koga ne smeš nikad da otpišeš.
U Parizu tog borbenog duha nije bilo. Ili možda jeste do onog prekršaja Vujadina Savića nad Nejmarom na 18 metara. Posle toga jedno veliko ništa. Samo 1:6 upisano u istorijske almanahe. Sve ono dobro što su crveno-beli radili u poslednjih skoro godinu i po dana u trenutku je iščezlo. Nikakvog sistema u igri, a postojanje plana je bilo baš ono što je krasilo Milojevićevu Zvezdu. Nimalo srčanosti u duelu, a bar su to mogli da urade crveno-beli: da se potuku. Ovako, dozvolili su Marku Veratiju da prema podacima portala WhoScored.com čak 10 puta gostima oduzme loptu na zemlji, što je rekord ove sezone u Ligi šampiona. Bio je tu i onaj detalj kada Kilijana Mbape pretrčava Filipa Stojkovića, a ovaj posle nekoliko metara shvata da ne može da ga stigne i prosto – odustaje. Nije to Zvezda. Čak i ne mislimo na onu slavnu Zvezdu sa kraja prošlog veka. Nije to ni ova Zvezda koju smo gledali proteklih meseci.
Naravno, u pravu je i Degenek kada kaže da nije lako uspostaviti bilo kakvu igru protiv jednog od najskupocenijih timova sveta. Pisali smo vam već kako su Sveci u skorijoj prošlosti zgromili i Seltik, Anderleht, Monako, Malme, pa u 90 minuta i Barselonu i Bajern. Tomas Tuhel u Nejmaru i Kilijanu Mbapeu ima dvojicu najskupljih igrača sveta, vredni su zajedno 400.000.000 evra što bi Zvezdi bilo dovoljno da isplati sve dugove, napravi novi stadion i oformi verovatno snažniju ekipu od ove sada. PSŽ je toliko dao za dvojicu igrača. I ne, ne igraju pare, već igrači, ali kad koštaju ovoliko, znači da su bolji od ostalih.
Par statističkih podataka da potkrepe tu tezu: Rabio i Verati su prema zvaničnoj Uefinoj statistci zajedno imali 202 uspešna dodavanja. Ceo Zvezdin tim zajedno 177. Verati i Rabio su zajedno 16 puta poslali pogrešan pas, crveno-beli su omanuli u 68 pasova. Ako poredimo po pozicijama… Još gori utisak. Primera radi, Degenek je sa 100 odsto uspešnosti pasova bio jedini “maksimalan“ u tom segmentu u Zvezdi. Problem je samo što je on imao osam dodavanja. I Tijago Silva i Presnel Kimpembe imali su po 78! Uspešnih samo. Promašili su po dva pasa. Ali njih niko nije pritiskao. Degenek i Vujadin Savić, kasnije i Srđan Babić, sve vreme su bili pod opsadom.
Dalje, crveno-beli su najviše gađali jedinog u timu sa iskustvom igranja na najvišem nivou – 28 puta lopta je išla ka Marku Marinu. Pa onda na borbenog Branka Jovičića (25), jer on se još jedini nudio, zatim i Filipa Stojkovića (20) i Milana Rodića (18), koji su retko i prelazili polovinu terena. Poređenja radi, bekovi Pari Sen Žermena Menije (51) i Huan Bernat (57) bili su u grupi domaćih koje saigrači nisu baš gađali. Zvezda nije igrala. Zvezda je bežala od igre. Izvlačila se ka aut-liniji, tamo gde nema “zlih Francuza“ da im napakoste. Zvezda je kao tim dobijala, kao tim i gubi. Nema tragičara, svi kolektivvno dele krivicu.
Da sve bude još gore, čak i ovaj i ovakav tim Pari Sen Žermena imao je svoje tragedije. Posle tih 4:0 protiv Barselone imao je i 1:6 na Kamp Nou. Posle blistavih pola sata i vođstva od 1:0 protiv Reala prošle sezone lagano je ispao. Čak i ovaj i ovakav Pari Sen Žermen nije još na samom vrhu i raste sa svakom novom pobedom, a posebno svakim novim porazom. Zvezda je tek počela taj uspon. Žreb je udesio da ide preko one najstrmije strane planine. Da prve lekcije uči preko najteže grupe. Sve bi verovatno sasvim drugačije izgledalo da je svrstana u grupu sa Portom, Lokomotivom iz Moskve i Šalkeom. Onda bismo neke konkretnije utiske o igri i mogli da izvlačimo. Onda bi se moglo pričati o tome gde može bolje. Ovde bi to bilo bespredmetno. Pari Sen Žermen čak nije ni igrao punom brzinom. Nije to ista dimenzija. Nije to isti svet.
Samo, kad je već tako – a sigurno su u Zvezdi toga bili svesni i pre početka meča – zašto onda bar ne pokušati da se nešto odigra? Šest ili sedam u mreži i nije neka razlika ako će za posledicu da ima barem utisak o časnoj borbi. Ako smo se svi već saglasili da je ogroman uspeh napravljen i samim plasmanom u Ligu šampiona – a jeste – čemu onda tolika nervoza? Nikakvi rezultatski imperativi nisu pred Zvezdom, niko neće reći ništa ni ako na Enfildu bude 4:0, pa i ako i Liverpul i Pari Sen Žermen ubedljivo pobede i u Beogradu. To jeste realnost. Jedino što se traži je – da se ponešto i odigra. Da igrači, kad su već došli do ovde, ne budu puki statisti.
U suprotnom, izgledaće kao da i u Ljutice Bogdana strahuju od sramote. A strah je emocija koja se najbrže širi. I zato plan i koncetracija, a ne emocija. Na ovom nivou ona ne prolazi. A vreme je da se polako prelazi na viši nivo. To je jedino prirodno.
LAJKUJTE NAŠU STRANICU I PRATITE VESTI IZ SVETA SPORTA!
